Полигон за вежбу партијских кадрова

Идеја о потпуној одвојености спорта и политике коју као кредо истичу све спортске организације, од Међународног олимпијског комитета да најмањег спортског клуба, само је утопија. Веза спорта и политике одувек је била двосмерна – спорт користи политику да обезбеди боље услове, а политика користи спорт да промовише политичке идеје и политичаре.

Тако ће, бар из данашње перспективе, увек бити, али то не значи да би спортске организације и спортски радници требало да обуставе настојања за остварењем што вишег степена самосталности у односу на органе власти, било локалне или државне, било међународне, што постаје све значајније с обзиром на тзв. европске интеграције које чекају и српски спорт...

Код нас, дилеме нема, спорт је одувек био полигон за вежбу партијских кадрова, како у некадашњем једнопартијском систему тако и данас у вишепартијском, када се најмоћније странке, условно речено, боре за примат у великим клубовима или успешним савезима.

Спорт, у ситуацији када његов статус и финансирање нису решени и када не постоји моћна привреда спремна да део дохотка усмери у спорт и то без политичких мигова зарад сопствене промоције, мора да се прилагоди правилима игре...

Премало је великих компанија које улажу у спорт и које то могу, а то су углавном јавна предузећа чији је власник држава и чији су челници, наравно, партијски људи. Срећа за спорт је када су они отворени за потребе спорта, националних селекција и великих спортских приредби и због тога све спортске организације желе да их привуку, нудећи им и највише положаје...

У тој трци "мали" спортови су осуђени на неуспех.

Политика је, дакле, у стању да у великој мери утиче на спорт, а с обзиром на политичку ситуацију у Србији, мора да пажљиво балансира у односима са локалним, градским и републичким властима јер добри односи са влашћу на локалном нивоу могу да поремете односе са носиоцима власти на вишем нивоу, јер су њени носиоци из друге политичке групације. И обрнуто...

У заинтересованости политике за промоцију сопствених идеја кроз спорт, а пре свега његов најуспешнији део, могу се потражити и корени несређених односа у нашем спорту, намеран или случајан. Политици не одговара потпуно законско уређење области спорта. Ако се усвоји закон о спорту, ако се обезбеде стабилни извори финансирања кроз законске прописе (италијански спорт се финансира из спортске прогнозе), које неће зависити од дневне политике и воље људи који су тренутно на власти, они би много изгубили...

-----------------------------------------------------------

Време извршних секретара

Спортом у СФРЈ руководили су истакнути партијски радници и нема спортског савеза и организације којом нису дрмали извршни секретари или бар челници ССРНЈ.

Ни једногодишњи мандат који је нанео доста штете нашој спортској дипломатији није им одсекао приступ руководећим функцијама у спорту – увек их је било више него спортских фотеља. Неки најистакнутији политичари, искрено привржени спорту, чак и када нису били на челним функцијама, водили су главну реч у свом спорту или клубу, као на пример Стане Доланц у кошарци, или Драгослав Марковић у Црвеној звезди и, руку на срце, многи су знатно допринели развоју и успесима југословенског спорта.

Ни наш национални олимпијски комитет, мада члан МОК који се гнушао партијаца (посебно са Истока) у својим редовима, није могао да председничку функцију одбрани од политичара, који су се смењивали на њој по републичко-покрајинском редоследу. После истакнутог спортског радника Бориса Бакрача од 1960. све до 1996. председници ЈОК били су углавном политичари – Неоричић, Полич, Секуловски, Пеклић, Филиповић, Власи, Мутин, Мецановић и Бакочевић.

Од 1996. наш национални олимпијски комитет сам бира свог председника. Истина, чинио је то и раније али на предлог разних кадровских комисија о који се није ваљало оглушити. Тако нашу најзначајнију невладину спортску организацију већ једанаесту годину, са кратким прекидом 2005. године, воде врхунски спортисти и олимпијци.