Prvomajski uranak bez radnika

Kragujevac – Bilo je to vreme belih košulja, crvenih marama i teget titovki. Vreme pionirskih pesama, radničke klase i izgradnje. Vreme obnove srušenih puteva i pruga. Rado se, sa pesmom u srcu, išlo u Šumarice, da se proslavi Prvi maj – Međunarodni praznik rada.

Godine 1941, 21. oktobra, tu su streljani mnogi Kragujevčani, nevini đaci, profesori, trgovci i zanatlije, Jevreji i Romi, pripadnici komunističkog pokreta... Gotovo tri hiljade ljudi ubijeno je u odmazdi nemačkih okupacionih trupa, koje nisu praštale pogibiju i ranjavanje svojih vojnika zajednički izvedenoj akciji partizansko-četničkih jedinica na Dumači, na putu od Gornjeg Milanovca ka Kragujevcu.

Žrtve nisu zaboravljene, slavljene su u političkim govorima, đaci su se u pismenim zadacima podsećali na tragediju, a potom su, u organizaciji škola hrlili ka Šumaricama, da očiste svoj rejon, da sve bude spremno za proslavu velike svetkovine jugoslovenskih proletera.

Bez mnogo para, svi su verovali da učestvuju u trijumfu samoupravljanja, i na demonstracijama u Čikagu 1886. izborenom osmočasovnom radnom vremenu.

Da ne bude sve idilično, prvomajski uranci u Šumaricama, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, nisu bili oličenja reda, rada i discipline. Na livadi pored srušenog Lovačkog doma, na čijem mestu je danas privatni hotel „Šumarice“, pila se vruća rakija, lumpovalo od jutra do večeri.

U Kragujevcu je posle pobede opozicije na izborima 1996. uveden đurđevdanski, umesto prvomajskog uranka. Đurđevdanski je imao dugu tradiciju, formiranu još između dva svetska rata, ali se preživela Socijalistička partija Srbije nije dala, pa je proslava Međunarodnog praznika rada ponovo organizovana posle dvehiljadite.

Koliko su se ova dva praznika – Dan grada i Međunarodni praznik rada – prelomili u svesti današnjih političara, najbolje govori primer od pre tri godine, kada su gradonačelnik Veroljub Stevanović i ministar Milutin Mrkonjić zajedno otvorili radove na putu od Kragujevca ka Koridoru 10.

„Biće završeni na Đurđevdan, Dan grada“ – izjavio je Stevanović, na šta je Mrkonjić odgovorio: „Šta na Đurđevdan, biće završeni do Prvog maja, Međunarodnog praznika rada“.

Iz tog perioda beležimo i reči Slavice Đukić-Dejanović:

„Svake godine u Kragujevcu odlazim na prvomajski uranak. Šumarice su za mene kultno mesto, na koje sam kao devojčica najpre odlazila sa roditeljima, a potom i sa školom. Vrlo sam ponosna na period kada je Prvi maj, iako smo bili mali i tek formirali sistem vrednosti, bio termin kada se nije samo formalno praznovao praznik rada, nego su se delila i priznanja onima koji su najviše doprineli da rad u nekim sredinama krene dobrim tokovima“.

Gradski ogranak Saveza samostalnih sindikata, raspitali smo se, ove godine neće organizovati prvomajski uranak. Umesto njih, proslavu će upriličiti SPS, koji će prvog maja, pošto se u Šumaricama posluži kačamak i kuvana rakija, organizovati svoju glavnu predizbornu konvenciju.

Tom skupu, koji će kao i nekada obeležiti bogat kulturnoumetnički i zabavni program, sigurno neće prisustvovati radnici „Fijata“ i drugih privatizovanih firmi. Još je manja mogućnost da će u Šumarice doći neko od 23.000 nezaposlenih Kragujevčana, kojima je tranzicija oduzela i poslednju nadu da će  ponovo doći u posed radne knjižice. A proslava Prvog maja bez radnika, priznaćete, i nije neka proslava.

Brane Kartalović