Првомајски уранак без радника

Крагујевац – Било је то време белих кошуља, црвених марама и тегет титовки. Време пионирских песама, радничке класе и изградње. Време обнове срушених путева и пруга. Радо се, са песмом у срцу, ишло у Шумарице, да се прослави Први мај – Међународни празник рада.

Године 1941, 21. октобра, ту су стрељани многи Крагујевчани, невини ђаци, професори, трговци и занатлије, Јевреји и Роми, припадници комунистичког покрета... Готово три хиљаде људи убијено је у одмазди немачких окупационих трупа, које нису праштале погибију и рањавање својих војника заједнички изведеној акцији партизанско-четничких јединица на Думачи, на путу од Горњег Милановца ка Крагујевцу.

Жртве нису заборављене, слављене су у политичким говорима, ђаци су се у писменим задацима подсећали на трагедију, а потом су, у организацији школа хрлили ка Шумарицама, да очисте свој рејон, да све буде спремно за прославу велике светковине југословенских пролетера.

Без много пара, сви су веровали да учествују у тријумфу самоуправљања, и на демонстрацијама у Чикагу 1886. избореном осмочасовном радном времену.

Да не буде све идилично, првомајски уранци у Шумарицама, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, нису били оличења реда, рада и дисциплине. На ливади поред срушеног Ловачког дома, на чијем месту је данас приватни хотел „Шумарице“, пила се врућа ракија, лумповало од јутра до вечери.

У Крагујевцу је после победе опозиције на изборима 1996. уведен ђурђевдански, уместо првомајског уранка. Ђурђевдански је имао дугу традицију, формирану још између два светска рата, али се преживела Социјалистичка партија Србије није дала, па је прослава Међународног празника рада поново организована после двехиљадите.

Колико су се ова два празника – Дан града и Међународни празник рада – преломили у свести данашњих политичара, најбоље говори пример од пре три године, када су градоначелник Верољуб Стевановић и министар Милутин Мркоњић заједно отворили радове на путу од Крагујевца ка Коридору 10.

„Биће завршени на Ђурђевдан, Дан града“ – изјавио је Стевановић, на шта је Мркоњић одговорио: „Шта на Ђурђевдан, биће завршени до Првог маја, Међународног празника рада“.

Из тог периода бележимо и речи Славице Ђукић-Дејановић:

„Сваке године у Крагујевцу одлазим на првомајски уранак. Шумарице су за мене култно место, на које сам као девојчица најпре одлазила са родитељима, а потом и са школом. Врло сам поносна на период када је Први мај, иако смо били мали и тек формирали систем вредности, био термин када се није само формално празновао празник рада, него су се делила и признања онима који су највише допринели да рад у неким срединама крене добрим токовима“.

Градски огранак Савеза самосталних синдиката, распитали смо се, ове године неће организовати првомајски уранак. Уместо њих, прославу ће уприличити СПС, који ће првог маја, пошто се у Шумарицама послужи качамак и кувана ракија, организовати своју главну предизборну конвенцију.

Том скупу, који ће као и некада обележити богат културноуметнички и забавни програм, сигурно неће присуствовати радници „Фијата“ и других приватизованих фирми. Још је мања могућност да ће у Шумарице доћи неко од 23.000 незапослених Крагујевчана, којима је транзиција одузела и последњу наду да ће  поново доћи у посед радне књижице. А прослава Првог маја без радника, признаћете, и није нека прослава.

Бране Карталовић