Advokat ili „korzikanski mafijaš”

Postoje dve vrste detektiva: profesionalci i amateri. Obe su se bavile slučajem „Šlomović”. Naravno, činjenica da su neki od njih imali legitimacije, a drugi ne, nije bila presudna u tome da li su jedni bili uspešniji od drugih u razgonetanju misterije koja se zove Šlomović. Neki su, čak , i namerno zametali trag.

Da počnemo od Peđe Milosavljevića, čuvenog slikara i službenika Jugoslovenske ambasade u Parizu 1940. Kada se na njegovom stolu u Parizu našla depeša sa naznakom „Hitno, strogo poverljivo”, u kojoj se Milan Kašanin, tadašnji direktor Muzeja kneza Pavla raspituje „Ko je taj Šlomović... nudi nam neke slike, a ne znamo ni ko je, ni odakle je, ni odakle mu slike...” Peđa je učinio ono što se od njega tražilo. Raspitao se. I poslao u Beograd sledeći odgovor: „Pričao sa advokatom Martinom Fabijanijem, pravnim zastupnikom svih naslednika Ambroaza Volara. On kaže da je sve što Šlomović ima kod sebe Šlomovićevo i da nije deo ostavinskog postupka samog Volara. Upozorava nas, doduše, da ne koristimo Volarovo ime kada pričamo o Šlomovićevoj kolekciji jer njima to može pokvariti planove oko izložbe koju planiraju...” Odlično! Videvši to, Kašanin i knez Pavle se od tada bave samo umetničkom vrednošću Erihove zbirke, o kojoj, uzgred budi rečeno, nisu imali naročito visoko mišljenje. Indirektno, to njihovo odlaganje odluke iz umetničkih razloga, dovodi do Erihovog odlaska u Zagreb i izložbe koja ga je učinila stvarno srećnim.

Da je Peđa bio malo profesionalniji detektiv, a hvala Bogu da nije i da je bio i ostao „samo” veliki slikar, možda je mogao da sazna da Fabijani nije bio advokat, već diler slika, neki kažu i opasni korzikanski mafijaš. Bio je jako blizak Lusijanu Volaru, Ambroazovom bratu, koji je i sam bio prilično problematična ličnost. Bilo je i takvih koji su tvrdili da su njih dvojica ubili Ambroaza i inscenirali saobraćajnu nesreću. Nesumnjivo bi takva informacija, prosleđena Beogradu, imala poražavajuće posledice.

A sada malo o jednom pravom profesionalcu. Major Udbe Borivoje Nešković stupa na scenu 1948. godine. Prošlo je bilo već četiri godine od sudara vozova, kada se prisluškivanjem jedne strane ambasade saznalo da se izvesnom stranom diplomati „Klifordu” (izmišljeno ime, kaže Nešković, ali insinuira da je on bio Amerikanac) nude originalne slike Sezana, Renoara i Pikasa za smešno malu sumu. „Kliford” propušta priliku da „obezbedi unuke”, dok neko u vrhu Udbe uskoro rešava rebus i šalje Borivoja da pronađe izgubljeno blago. Ubrzo zatim, u Peći, Nešković upada u stan Mare Albahari, koja bez mnogo ustezanja ispriča da je nekoliko meseci posle sudara vozova našla skoro sve slike u jednom železničkom magacinu i poslala ih na čuvanje izvesnom „trgovcu Petroviću” u Beograd. Nije puno pomoglo ni to što je na sred njenog kuhinjskog stola stajala neuramljena Degaova „Balerina”.

„Slike su, osim jedne, sve u Beogradu”, javlja Nešković centrali, i trgovac brže-bolje vraća sve Udbi i uskoro su „i vuk sit i ovce na broju”. Što se „vuka” tiče, napravi se inventar zbirke Erih Šlomović i ona sada broji 359 dela , za razliku od 429 dela iz 1940. u Zagrebu. Bio je rat, složiće se svi...

Cifra 429 će se ponovo pojaviti tek 20. aprila 2012. godine, kada su agencije odjeknule: „Srbija da vrati 429 umetničkih dela koja su pripadala Volaru.”

A sada još malo o „ovcama”. Nisu baš sve bile na broju, nedostajala je jedna od najvažnijih – „Kolektanea”. Nije to ni Neškoviću, da kažemo „promaklo”, on tome posvećuje čitavo poglavlje u svojoj knjizi „Odiseja francuskih impresionista”. I tu odjednom profesionalac deluje kao čisti amater kada pokušava da nam objasni „u zvaničnom obaveštenju po prvi put” šta se to dogodilo sa „Kolektaneom”. Pa kaže: Erih je tu svesku dao još 1940. svom drugu Vladimiru Žedrinskom da ovaj uradi logo i naslovnu stranu. (Što da ne...) Nastavlja Nešković: Erih odlazi u Bačinu bez „Kolektanee” , koju Žedrinski posle odnosi u Švajcarsku i tamo je prodaje jednom antikvaru*, po Erihovom nalogu. (Kako? Telefonom iz logora?) Tu istu „Kolektaneu” 1951. u Cirihu kupuje „za vrlo velike pare” Vojislav Nešković, Borin rođak, koji je tada radio kao trgovinski predstavnik u našoj ambasadi. Da.

Da je porodica Nešković u jednom trenutku imala u svojim rukama „Kolektaneu” i tvrdila da je njen zakonski vlasnik, potvrđuju i dva vrlo različita izvora. Nikola Kusovac kaže da mu je, u funkciji direktora Narodnog muzeja, pre jedno 20 godina, neko iz Ciriha nudio „Kolektaneu” za dva miliona dolara, ali je on tu ponudu odbio jer muzej nije imao para. Drugi izvor je Zoran Mandić, onaj isti Zoran Mandić koji je pokušavao da pomogne poslednjem haškom beguncu, Goranu Hadžiću, sa onim famoznim Modiljanijem, i pored čije je kuće Hadžić konačno uhapšen. Pošto ju je prethodno kupio od porodice Nešković iz Ciriha, Mandić tvrdi da je bio vlasnik „Kolektanee” čak 15 godina, ali ju je negde 2007. morao prodati jer mu je ponestalo para.

Da je „Kolektanea” 2007. bila na prodaju znamo iz prve ruke.

*Pouzdano se zna da je Žedrinski čitav rat proveo u Jugoslaviji i da iz nje odlazi tek 1950. i to u Maroko. Umire 1974. u Parizu, 13 godina pre no što je Nešković objavio svoje „obaveštenje”.

(Sutra:Srpski kolekcionar i „Kolektanea”)