Srpski kolekcionar i „Kolektanea”

Postoji samo jedan deo Šlomovićeve zaostavštine na koji naslednici Ambroaza Volara ne polažu, niti mogu, nikakvo pravo a to je, već mnogo puta spominjana, „Kolektanea”. Ali, daleko od toga da je u vezi sa tim postoji veliki broj pitanja i kontroverzi.

Jedan naš prijatelj, Dušan Mrđenović, glavni urednik izdavačke kuće „Dosije”, bio je u situaciji da „Kolektaneu” privremeno ima u posedu, doduše na samo desetak dana, pre skoro pet godina. Njegova ideja je bila da objavi fototipsko izdanje ovog dragocenog dokumenta, ali se u tom trenutku čekalo da se napravi dogovor sa vlasnicima. Čitavu svesku-spomenar skenirao je, proučio i napravio zabeleške. Na žalost, ni mi para da je kupimo nismo imali. Kroz razgovor, došli smo do ideje da se o svemu tome napravi i dokumentarni film. U međuvremenu, osoba, koja ju je tada nudila po gradu, izgleda da je našla kupca, i čak čujemo da je to jedan ozbiljan kolekcionar, koji ima nameru da svesku zadrži u zemlji. Sa njegovim predstavnikom su trenutno u toku dogovori oko fototipskog izdanja koje bi sadržalo i prateće knjige u kojima bi bila opisana neobična sudbina „Kolektanee”, ali i istorijat čitavog „slučaja Šlomović”.

Erih bi to voleo. Ne znam, doduše, kako bi se osećao da zna da je poslednji zapis u „Kolektanei”, na samim koricama, zapis članova porodice jednog od prethodnih vlasnika, gospodina Zorana Mandića, koji kažu: „Daćemo je kad budemo morali za pravu cenu. Do tada ostaje naše vlasništvo”. Pa se onda lepo cela porodica nabraja, a izvesna Olivera Mandić potpisuje.

Ako ništa drugo, naslednici u Srbiji, veliki ili mali, imaju dušu kada brane svoje. Na primer, gospodin Milan Antonić, koji je kao javni pravobranilac grada Beograda godinama pobeđivao u sudskim sporovima sa Šlomovićevim naslednicima iz Izraela. Kada su i poslednji pravni lekovi bili iscrpljeni i „naša” pobeda osigurana, negde 1972, gospodin Antonić kaže: „Ali, kada smo se izborili na pravni način da kolekcija Šlomović ostane tu gde su Erih i Roza želeli, ne treba zaboraviti da je dr Ivan Ribar imao nameru da se pobrine za naslednike”. Uskoro na adresu Skupštine grada Beograda, u vreme gradonačelnika Milana Vukosa, stiže dopis iz kabineta predsednika Republike: „Išlo bi u prilog ugledu Jugoslavije i grada Beograda da Šlomovićevi naslednici dobiju optimalno pravično obeštećenje”.

Kada su videli da su dobili ono što su mogli od naše države, Šlomovićevi naslednici iz Izraela okrenuli su svoju pažnju ka Parizu i umetničkom blagu iz sefa banke Sosijete ženeral. Tu su ih, na domaćem terenu, čekali naslednici Ambroaza Volara: „Taj famozni sef, koji je Erih iznajmio 1939, nije ništa drugo nego još jedno skladište u kojem se krije blago našeg dragog rođaka“. Postoje vrlo pouzdane informacije da je banka taj sef otvorila još 1946, videla čega tu sve ima, popisala ali im je zakon nalagao da čekaju 40 godina da se onaj koji je sef zakupio javi i to potražuje. Tek onda su mogli da pristupe licitaciji, prodaju sadržaj sefa i nadoknade nekoliko hiljada tadašnjih franaka, koliko je iznosila neplaćena ležarina. (Zanimljivo je da Nemci tokom okupacije Pariza nijednom nisu otvarali sef.) Da li su, dakle, Volarovi za taj sef znali i da li su se 40 godina spremali za ljuti boj?

U stvari nije trebalo da se posebno pripremaju. Oni su u punoj borbenoj gotovosti još od 1939. godine, kada je tragično preminuo njihov dragi rođak i oni postali potencijalni naslednici više od 8.000 vrednih umetničkih dela, velikih imanja i novca. Volar je ostavio i testament, ali ga je nažalost napisao još davne 1911. i ostavio puno prostora za interpretaciju. Imao je, kažu, i vanbračnog sina, ali će još puno vode proteći Senom do onog trenutka kada će Miteranova udovica javno paradirati sa njegovom vanbračnom kćerkom. Imao je brata Lusijena, koji je proglašen za izvršitelja testamenta i dok je on bio na kormilu njegov najbliži saradnik, diler slika Martin Fabijani, o kojem je bilo reči u prethodnom broju, daje onu čuvenu izjavu da je sve što je kod gospodina Šlomovića – Šlomovićevo, i da nije deo ostavinskog postupka gospodina Volara. No, ubrzo, Fabijani postaje inkriminisani kolaborator, dok Lusijen umire 1952. godine. On imenuje, nekoliko dana pred smrt, Eduara Žonasa, kao svog naslednika, i od tada počinje temeljno preispitivanje svega što je već bilo podeljeno i dan-danas nema kraja tužbama, advokatima, skandalima, kao što smo se i sami uverili prošlog petka.

Prvi na Žonasovom tapetu bio je grad Pariz i preispitivanje velike donacije iz Ambroazove zaostavštine muzeju „Pti Pale”. Onda je sledila Kanada i muzej u Otavi, gde je Fabijani bio sklonio oko 600 slika tokom rata. Slike su vraćene, Kanađani se izvinili i dobili jednog Gogena i malo Ruoovih litografija za uspomenu. Znači, oni spremno dočekuju ponovno otvaranje sefa 1979. i hitro proveravaju katalog na kome je tada pisalo:„Zbirka Eriha Šlomovića”, pa negde na dnu „poreklom od Ambroaza Volara”, šta god to značilo. Sledi tridesetogodišnji sudski spor, prvo eliminišu SFRJ, pa onda i veliki deo naslednika iz Izraela. I na kraju veliki trijumf 2010, kada Šlomovićeva pariska kolekcija, osim nekoliko crteža na kojima je pisalo „Dragom Erihu, njegov Kokto, Le Korbizje i sl.” izlazi na licitaciju kao „Blago Ambroaza Volara” i slike dostignu nezamislive cene: Deren 24 miliona dolara, Sezanov portret Zole pet miliona evra, da ne nabrajamo ostale. To nisu nimalo naivni momci, reklo bi se u nekom vesternu.

U Londonu smo razgovarali sa gospođom En Dumas, jednom od najvećih svetskih poznavalaca Volara, i postavili joj dva pitanja: 1.) Zašto ste u svojoj knjizi nazvali Eriha Šlomovića „jugoslovenskim avanturistom”? i 2.) Koje su, po vašem mišljenju, glavne sličnosti i razlike između Erihove zbirke u Parizu i zbirke u Narodnom muzeju u Beogradu?