Evropska fudbalska antikvarnica

Fudbalska Evropa ili, preciznije rečeno, najveći i najbogatiji klubovi koji su svojevremeno na svetskoj fudbalskoj pijaci za basnoslovan novac pokupovali sve što se moglo kupiti, sve češće se susreću sa tzv. krizom rezultata.
Ogromne armije navijača, rukovodstva, pa i fudbalska javnost, s pravom očekuju od preplaćenih zvezda da pokažu svoje umeće, a uprave i treneri da se njihov učinak vidi i kroz rezultate.
Ali, šta se događa?

Sve češće smo svedoci slabog učinka preskupo plaćenih igrača, loših igara, rezultatskih neuspeha. Primera ima mnogo. Real iz Madrida, "kraljevski klub", nije žalio evre da u svoje redove dovede jednog Dejvida Bekama, tzv. metrozvezdu. Platio je neverovatnih 40 miliona evra. Ruku na srce, ta investicija veoma brzo počela je da se isplaćuje. Samo višenedeljna turneja po zemljama Dalekog istoka (Kina i Japan), organizovana kao deo priprema za novu sezonu, kroz marketinške aktivnosti, prodaju dresova sa imenom mladog Britanca i drugim "sitnicama", munjevito je donela čak 20 miliona evra u kasu Reala.

Uz Bekama, tim zvezda činili su i jedan Ronaldo, zvanično najbolji igrač sveta 1996, 1997. i 2002. godine i osvajač "Zlatne lopte", kao najbolji strelac 1997. i 2002. g. Tu je bio i Luiš Figo i ko još ne. Ali rezultati su izostali. Real nikako da se domogne titule, a što je još zanimljivije, njegove zvezde više su se bavile sopstvenom marketinškom promocijom nego svojim "poslom", do očaja dovodeći i navijače i upravu kluba.

Da li je na pomolu jedan novi fenomen: da preskupi igrači koji nedeljno zarađuju, za običan svet nezamislivih sto i više hiljada evra, postaju sve više promašene investicije, bar kada su očekivani sportski rezultati u pitanju. Svojevrsni antikviteti koji se, pre ili kasnije, neminovno nađu na tržištu "nekretnina" i moraju da se prodaju za bilo koje pare ne bi li se koliko-toliko, iz njih izvukla neka korist.

Dejvid Bekam je možda najbolji primer novog trenda. Sa dugo grejane klupe Reala odlazi pravo u – Holivud...

Ovo "tržište" sve je bogatije, ponuda je, čini se, sve veća. Od već pomenutog, doskora nezamenjivog engleskog reprezentativca i kapitena, pa simpatičnog Brazilca, spisak je sve duži. Igrači koji su prešli tridesetu, sa džepovima punih para, neviđenom medijskom pažnjom, nezaobilazni članovi svetskog džet-seta očigledno je, sve se više uživljavaju u svoje nove uloge, nego što se posvećuju svom poslu. Zaista, može li se od njih očekivati da sa krcatim bankovnim računima treniraju pod "punim gasom", ili "ginu" za svaku loptu na terenu? Da im misli budu usredsređene na rezultat?

Odgovor se sam nameće. Čak i oni koji još nisu dostigli zvezdane visine, poput jednog u četvrtu deceniju zašlog Nemca Mihaela Balaka, koga je nedavno ruski milijarder Abramovič platio 30 miliona evra, više se šepuri po terenu, nego što pokazuje zbog čega je kupljen.

Spisak je dug, u njemu su i fudbaleri formata jednog Ševčenka, Rivalda, a sve su im bliži i čak i nesumnjivo trenutno najbolji fudbaler sveta Ronaldinjo, čiji je učinak na poslednjem svetskom prvenstvu u Nemačkoj bio ispod svakog očekivanja.

Da li su godine te koje ih sustižu, ili je na pomolu novi fenomen globalizacije, a to je da je najvažnije uzeti dobre pare, biti na naslovnim stranama listova i magazina, pred objektivima kamera, a za rezultate ćemo nekako videti.

Da li sportski motivi odlaze u drugi plan sa parama i godinama?

Da li je legendarni Majkl Džordan poslednji veliki sportsmen na planeti, koji je uz ogromno bogatstvo imao dovoljno sportskog motiva da skoro dve decenije ne dozvoli nikom da bude bolji od njega i čak u četrdesetoj godini oduševljava sve prave ljubitelja sporta?