Европска фудбалска антикварница

Фудбалска Европа или, прецизније речено, највећи и најбогатији клубови који су својевремено на светској фудбалској пијаци за баснослован новац покуповали све што се могло купити, све чешће се сусрећу са тзв. кризом резултата.
Огромне армије навијача, руководства, па и фудбалска јавност, с правом очекују од преплаћених звезда да покажу своје умеће, а управе и тренери да се њихов учинак види и кроз резултате.
Али, шта се догађа?

Све чешће смо сведоци слабог учинка прескупо плаћених играча, лоших игара, резултатских неуспеха. Примера има много. Реал из Мадрида, "краљевски клуб", није жалио евре да у своје редове доведе једног Дејвида Бекама, тзв. метрозвезду. Платио је невероватних 40 милиона евра. Руку на срце, та инвестиција веома брзо почела је да се исплаћује. Само вишенедељна турнеја по земљама Далеког истока (Кина и Јапан), организована као део припрема за нову сезону, кроз маркетиншке активности, продају дресова са именом младог Британца и другим "ситницама", муњевито је донела чак 20 милиона евра у касу Реала.

Уз Бекама, тим звезда чинили су и један Роналдо, званично најбољи играч света 1996, 1997. и 2002. године и освајач "Златне лопте", као најбољи стрелац 1997. и 2002. г. Ту је био и Луиш Фиго и ко још не. Али резултати су изостали. Реал никако да се домогне титуле, а што је још занимљивије, његове звезде више су се бавиле сопственом маркетиншком промоцијом него својим "послом", до очаја доводећи и навијаче и управу клуба.

Да ли је на помолу један нови феномен: да прескупи играчи који недељно зарађују, за обичан свет незамисливих сто и више хиљада евра, постају све више промашене инвестиције, бар када су очекивани спортски резултати у питању. Својеврсни антиквитети који се, пре или касније, неминовно нађу на тржишту "некретнина" и морају да се продају за било које паре не би ли се колико-толико, из њих извукла нека корист.

Дејвид Бекам је можда најбољи пример новог тренда. Са дуго грејане клупе Реала одлази право у – Холивуд...

Ово "тржиште" све је богатије, понуда је, чини се, све већа. Од већ поменутог, доскора незамењивог енглеског репрезентативца и капитена, па симпатичног Бразилца, списак је све дужи. Играчи који су прешли тридесету, са џеповима пуних пара, невиђеном медијском пажњом, незаобилазни чланови светског џет-сета очигледно је, све се више уживљавају у своје нове улоге, него што се посвећују свом послу. Заиста, може ли се од њих очекивати да са крцатим банковним рачунима тренирају под "пуним гасом", или "гину" за сваку лопту на терену? Да им мисли буду усредсређене на резултат?

Одговор се сам намеће. Чак и они који још нису достигли звездане висине, попут једног у четврту деценију зашлог Немца Михаела Балака, кога је недавно руски милијардер Абрамович платио 30 милиона евра, више се шепури по терену, него што показује због чега је купљен.

Списак је дуг, у њему су и фудбалери формата једног Шевченка, Ривалда, а све су им ближи и чак и несумњиво тренутно најбољи фудбалер света Роналдињо, чији је учинак на последњем светском првенству у Немачкој био испод сваког очекивања.

Да ли су године те које их сустижу, или је на помолу нови феномен глобализације, а то је да је најважније узети добре паре, бити на насловним странама листова и магазина, пред објективима камера, а за резултате ћемо некако видети.

Да ли спортски мотиви одлазе у други план са парама и годинама?

Да ли је легендарни Мајкл Џордан последњи велики спортсмен на планети, који је уз огромно богатство имао довољно спортског мотива да скоро две деценије не дозволи ником да буде бољи од њега и чак у четрдесетој години одушевљава све праве љубитеља спорта?