VANSTRANAČKA LIČNOST

Najpoznatiji graditelj izolovane Srbije, Milutin Mrkonjić, svoje nemoguće misije u to doba, okončavao je pre isteka zadatog vremena. I to uvek, bez izuzetka po tome je postao poznat. Čovek, dakle, kome rokovi i nisu bili potrebni da bi ih pretekao. Ali, zato je inovirana srpska vlada svoju zakletvu pred njim izgovorila u poslednji čas. U stvari, 23 minuta pre roka.

No, glavni spor još nije ni načet kako treba. A to je Bezbednosno-informativna agencija, i ključna misterija oko nje. Problem oko koga je potrošeno nebrojeno pregovaračkih noći i liderskih živaca. Šef države je dobio formalnu nadležnost nad svim službama. On će ih kontrolisati i tako će (valjda) biti uspostavljena civilna kontrola nad nečim što se ne da nadzirati i kontrolisati. To je prirodna ćud tajnih službi, one nastoje da postave stvar u skladu sa svojom poslovnom tradicijom: monopol na uvid u sve – pripada njima. Uvid u njihov posao ne pripada nikome.

Tako je predsednik Tadić sebi dao zadatak (ili dobio ovlašćenje) koje nije moguće izvršiti. Pre će biti da je ta apstraktna nadležnost zasad samo pitanje prestiža. Predsednik je, na primer, postigao ono što je želeo, a sve će se odvijati kao i pre toga. Dakle, uglavnom bez kontrole, jer ovde zasad nije moguće kreirati model kojim se da zaviriti u srce tajnih službi. Samo bi se tada tek ponešto moglo saznati o poreklu njihove moći.

To uopšte neće biti lako, čak i da se može. Jer, pored (neopravdano preuveličanog) mita o tajnoj moći, službe imaju pod sobom, i to čuvaju kao svetinju, bar dva monopola: na informaciju o bezbednosti države i na saznanje o sopstvenom profesionalnom ustrojstvu.

Prva informacija (pa i učinci) bušna je kao švajcarski sir. U poslednjih petnaest i nešto više godina, bezbednost države je bila ugrožena do katastrofe. Paravojne formacije su nesmetano gospodarile u čitavoj južnoj pokrajini. Sigurnost građana je bila na nivou cene rafala ili metka. Zaštićeni su samo ljudi koji su i tada, a možda i sada, okosnica neformalne moći.

Lični dosijei takvih fizionomija, ili podatak koji bi mogao da im šteti, poistovećeni su sa sudbinom države. To je bio mračni indikator propadanja. Ali i znak da tajne službe svoju snagu ne duguju samo misterijama. Nego i brižljivoj izgradnji neformalnih centara neslućene moći.

Odnos moćnih lobija sa legitimnom državom bio je pokroviteljski: u to visoko društvo ulazio je prosvećeni deo podzemlja, umiveni i uljuđeni ratni dobitnici, pametni čuvari svog bogatstva stečenog na nepoznat način, deo nove političke elite integrisane u taj neodoljivi sistem vrednosti. A na samom vrhu nekoliko tajkuna, koji su postali moćniji od onih koji su već moćniji od države.

U takvom sistemu službe su se snašle savršeno (drugi deo monopola). One su mogle lagodno da "čuvaju" tako nemoćnu državu i da budu pouzdan servis nejasnih sila koje nadmoćno ignorišu svaku legitimnost uvek se pozivajući na nju. I onda im zaista niko ne može ništa, jer više nema koga da sve te konce pohvata. A i ako postoji, šta će mu to?

Predsednik Srbije bi morao da pojmi nebrojeno mnogo veza i uticaja, da se bavi ezopovskim stilom pisaca izveštaja, da proverava ono što se ne može proveriti. Da veruje tamo gde uvek postoji beskonačno mnogo razloga za sumnju. I da kamči svaku informaciju od prevejanih basnopisaca, koji će redovno sakriti samo ono što je važno. Čak i od predsednika i posebno od njega. Ono što ima vrednost osrednje senzacije, dobiće glasilo koje to najbolje ume da razglasi.

Šef srpske države ni u kom slučaju ne može da očekuje lojalnost čelnika službi poput one koju je Jovica Stanišić iskazivao Miloševiću. Ili Rade Marković Miri Marković. I pored nekih minornih evolucija, službeno pretorijanstvo je opstalo kao neizbežna inercija. Ali, osim sebe same, Služba danas nema gazdu.

Zbog toga se srpski politički krem tako upinje da postane gospodar. Ali, nema kome, jer nikako ne uspeva da prepozna slugu. Mesto šefa BIA i dalje je sporno. Traži se nestranačka ličnost, makar to bio i Rade Bulatović. Taj čovek je zaista probao sve u životu i preživeo svaki prevrat. Premijer Koštunica mu veruje, mada nije sigurno da ga kontroliše. Prvi čovek BIA je važan, pre svega, zbog onog vlasništva nad tajnim, zanimljivim i pogubnim informacijama. Ko ih ima – lakše vlada. Kome ih on daje – lakše vlada svojim šefom.

Svoju duhovitu kandidaturu za prvog nestranačkog šefa BIA objavio je novinar jednog nedeljnika. Ali, sigurno ga neće primiti. Taj bi svaku diskretnu informaciju, od važnosti za državu, odmah objavio.