ВАНСТРАНАЧКА ЛИЧНОСТ

Најпознатији градитељ изоловане Србије, Милутин Мркоњић, своје немогуће мисије у то доба, окончавао је пре истека задатог времена. И то увек, без изузетка по томе је постао познат. Човек, дакле, коме рокови и нису били потребни да би их претекао. Али, зато је иновирана српска влада своју заклетву пред њим изговорила у последњи час. У ствари, 23 минута пре рока.

Но, главни спор још није ни начет како треба. А то је Безбедносно-информативна агенција, и кључна мистерија око ње. Проблем око кога је потрошено небројено преговарачких ноћи и лидерских живаца. Шеф државе је добио формалну надлежност над свим службама. Он ће их контролисати и тако ће (ваљда) бити успостављена цивилна контрола над нечим што се не да надзирати и контролисати. То је природна ћуд тајних служби, оне настоје да поставе ствар у складу са својом пословном традицијом: монопол на увид у све – припада њима. Увид у њихов посао не припада никоме.

Тако је председник Тадић себи дао задатак (или добио овлашћење) које није могуће извршити. Пре ће бити да је та апстрактна надлежност засад само питање престижа. Председник је, на пример, постигао оно што је желео, а све ће се одвијати као и пре тога. Дакле, углавном без контроле, јер овде засад није могуће креирати модел којим се да завирити у срце тајних служби. Само би се тада тек понешто могло сазнати о пореклу њихове моћи.

То уопште неће бити лако, чак и да се може. Јер, поред (неоправдано преувеличаног) мита о тајној моћи, службе имају под собом, и то чувају као светињу, бар два монопола: на информацију о безбедности државе и на сазнање о сопственом професионалном устројству.

Прва информација (па и учинци) бушна је као швајцарски сир. У последњих петнаест и нешто више година, безбедност државе је била угрожена до катастрофе. Паравојне формације су несметано господариле у читавој јужној покрајини. Сигурност грађана је била на нивоу цене рафала или метка. Заштићени су само људи који су и тада, а можда и сада, окосница неформалне моћи.

Лични досијеи таквих физиономија, или податак који би могао да им штети, поистовећени су са судбином државе. То је био мрачни индикатор пропадања. Али и знак да тајне службе своју снагу не дугују само мистеријама. Него и брижљивој изградњи неформалних центара неслућене моћи.

Однос моћних лобија са легитимном државом био је покровитељски: у то високо друштво улазио је просвећени део подземља, умивени и уљуђени ратни добитници, паметни чувари свог богатства стеченог на непознат начин, део нове политичке елите интегрисане у тај неодољиви систем вредности. А на самом врху неколико тајкуна, који су постали моћнији од оних који су већ моћнији од државе.

У таквом систему службе су се снашле савршено (други део монопола). Оне су могле лагодно да "чувају" тако немоћну државу и да буду поуздан сервис нејасних сила које надмоћно игноришу сваку легитимност увек се позивајући на њу. И онда им заиста нико не може ништа, јер више нема кога да све те конце похвата. А и ако постоји, шта ће му то?

Председник Србије би морао да појми небројено много веза и утицаја, да се бави езоповским стилом писаца извештаја, да проверава оно што се не може проверити. Да верује тамо где увек постоји бесконачно много разлога за сумњу. И да камчи сваку информацију од превејаних баснописаца, који ће редовно сакрити само оно што је важно. Чак и од председника и посебно од њега. Оно што има вредност осредње сензације, добиће гласило које то најбоље уме да разгласи.

Шеф српске државе ни у ком случају не може да очекује лојалност челника служби попут оне коју је Јовица Станишић исказивао Милошевићу. Или Раде Марковић Мири Марковић. И поред неких минорних еволуција, службено преторијанство је опстало као неизбежна инерција. Али, осим себе саме, Служба данас нема газду.

Због тога се српски политички крем тако упиње да постане господар. Али, нема коме, јер никако не успева да препозна слугу. Место шефа БИА и даље је спорно. Тражи се нестраначка личност, макар то био и Раде Булатовић. Тај човек је заиста пробао све у животу и преживео сваки преврат. Премијер Коштуница му верује, мада није сигурно да га контролише. Први човек БИА је важан, пре свега, због оног власништва над тајним, занимљивим и погубним информацијама. Ко их има – лакше влада. Коме их он даје – лакше влада својим шефом.

Своју духовиту кандидатуру за првог нестраначког шефа БИА објавио је новинар једног недељника. Али, сигурно га неће примити. Тај би сваку дискретну информацију, од важности за државу, одмах објавио.