Himna u čast kuvara

Sve sam čuo, ali to je za mene bio svojevrstan šok. Svima je poznato da se himne sviraju u čast posete šefova država nekoj zemlji, zatim na održavanju velikih političkih skupova i na međunarodnim sportskim takmičenjima. Ali, da u stranoj zemlji sviraju himnu u čast kuvara, i to našeg čoveka, e, to je zaista bila velika novost. I to ne jednom, nego dva puta na svetskom takmičenju u kulinarstvu – 1980. u Londonu i 1986. godine u Luksemburgu. Tu počast, skidam kapu pred njim, doživeo je Milovan – Mića Stojanović, penzionisani šef kuhinje hotela "Interkontinental" u Beogradu.
Ništa od ovog što sam sad ispisao ne bih znao da pred Novu godinu nisam dobio pismo od čitateljke Nevenke Radovanović, koja mi je o Stojanoviću nakitila takve redove da sam posumnjao da je sve to istina. Nas dvojica smo se potom sreli u Zemunu, u restoranu "Mićina domaća kujna", da ga upitam da li je sve ono što je Nevenka napisala tačno.

– Sve je tačno, od A do Š – uz osmeh odgovori Mića, zadivljen kako je ta žena zapamtila sve podatke o njemu. Tada je nastao problem i za mene. Kako u ograničeni novinski prostor smestiti takvu biografiju i tako zanimljivu ličnost. Reših zato da sve ostavim uredniku ove rubrike na volju, pa neka on lupa glavu o tome.

– Čime sam osvajao zlatne medalje? Našim specijalitetima, mojim izumima, "karađorđevom šniclom" i "njegoševim stekom". Video sam u stranim menijima jela koja su nosila imena velikih ljudi, pa zašto ne bismo i mi to imali – kaže Stojanović, inače dugogodišnji profesor kuvarstva.

Zamolim ga da mi, pre nego što izrecituje svoju bogatu biografiju, ukratko ispriča kako je nastala "karađorđeva šnicla".

– Dok sam sredinom pedesetih godina držao nastavu u restoranu "Golf" u Košutnjaku, našem oglednom centru, jednog dana dobio sam od konobara porudžbinu – "kijevski kotlet". Gde me nađe, pomislih, kad za to jelo nemam potrebne namirnice. Pitam konobara ko to izvoljeva, a on se vrati u kuhinju i veli da na tome insistira "ona spikerka Radio-Beograda koja na ruskom čita izveštaj o vodostanju". E, mislim se, sada ću ja njoj pripremiti nešto specijalno, da će se pušiti, pa će zaboraviti i taj njen "kijevski kotlet". Tako je stvorena "karađorđeva šnicla" koju sam kasnije zaštitio u autorskoj agenciji – kazuje Mića istorijat jednog od naših najpoznatijih domaćih specijaliteta. Dan kasnije, otkrijem koja je ta spikerka kojoj možemo da zahvalimo za bogatiju srpsku kuhinju i saznam da je to bila Tamara Broz, supruga Žarka Broza, Titovog sina.

Sada kad sve ovo znam, počinjem da se smejem, slušajući kako je on, rođen 1935. godine u selu Čestin, u Gruži, počeo svoje putešestvije po svetu kao šegrt preciznog mehaničara u fabrici oružja "Breda" u Pragu. Rezolucija Informbiroa je uticala da 1948. zbriše iz Čehoslovačke posle onog našeg istorijskog "ne" Sovjetima, pa se obreo u kafani "Boka" gde je radio kao konobar. To svrdlo od čoveka zapazio je filmski režiser Radoš Novaković i ponudio mu glavnu ulogu u filmu "Dečak Mita". Novaković ga je ubedio i da počne da pohađa "glumačku školu" u generaciji Ljube Tadića, a koju te godine nije uspeo da upiše Boris Dvornik.

He,he, moram da se smejem. Imao Mića strica Svetislava, nekadašnjeg žandarma, koji mu je bio i otac i majka, pa kad je čuo na raspustu šta to njegov sinovac uči i čemu hoće život da posveti, planuo je k`o nekada puška u njegovim rukama. "Celo selo ima da ti se smeje. Govoriće, eno onog malog komedijaša, secikese i propalice, nije bio sposoban nijedan zanat da izuči i da živi k`o bog, nego će ići od vašara do vašara da izigrava budalu pred narodom", rekao mu je stric i nagovorio ga da batali glumački poziv.

Kad se vratio u Beograd, Mića više nije imao šansu da bude konobar, nego samo kuvar. I nije promašio. Već sa 18 godina postao je zamenik šefa kuhinje u hotelu "Imperijal", koji se nalazio na mestu današnjeg Filozofskog fakulteta. Stanovao je u sobi u kojoj je pedesetak godina ranije boravio Nikola Tesla. Ohoho, nije napunio ni 23 godine, a naš Mića Stojanović je postao, hej, nastavnik kuvarstva u Vrnjačkoj Banji i Novom Sadu. A onda dolazi ponuda koja se samo sanja – u 27. godini pozvali su ga u Njujork da bude šef kuhinje u tada najvećem hotelu na svetu, u "Valdorf astoriji". Često je odlazio u sobu u kojoj je stanovao Nikola Tesla. Nije se dugo zadržao u Njujorku, jer da jeste ostala bi prazna jedna stranica u istoriji jugoslovenskog ugostiteljstva. Mića Stojanović je sa 32 godine postao suvlasnik motela "Romeo i Julija", na Ibarskoj magistrali, legendarno mesto vozača kamiona i stecište ljubavnika koji su se krili. Kad je vlast postala impotentna, vlasnicima je na fin način dat znak da motel zatvore i objekat prodaju.

– Imam spremno za štampanje kompletnih 110 menija – dodaje ovaj izumitelj još stotinak jela i poslastica. Tako se u mnogim restoranima, ali i u kulinarskoj literaturi, mogu naći medaljoni "mumalo – anjeli", smišljeni povodom potpisivanja ugovora sa Đovanijem Anjelijem o proizvodnji "fiće" u Kragujevcu, zatim "smederevsko đule" posvećeno despotu Đurđu Brankoviću i Smederevu, "titovo jelo", "oplenačke palačinke" u obliku šajkače, napravljene u čast De Gola, ali je prve smazao Žiskar D`Esten. Kuvao je jela u rezidencijama i palatama za Tita, kraljicu Elizabetu, američke predsednike od Kenedija do Kartera, princa Fejsala, Ričarda Bartona, Džeki Kenedi, Jurija Gagarina. Otkako je u ugostiteljstvu, od 1950. godine, kao predavač i instruktor obučio je hiljade đaka i studenata. Kao tehnolog učestvovao je u opremanju i razradi više od 180 hotela i restorana. Od Ričarda Niksona je dobio nagradu, a postao je i počasni građanin Opatije. U Srbiji nikad i nijedno priznanje nije dobio.