Химна у част кувара

Све сам чуо, али то је за мене био својеврстан шок. Свима је познато да се химне свирају у част посете шефова држава некој земљи, затим на одржавању великих политичких скупова и на међународним спортским такмичењима. Али, да у страној земљи свирају химну у част кувара, и то нашег човека, е, то је заиста била велика новост. И то не једном, него два пута на светском такмичењу у кулинарству – 1980. у Лондону и 1986. године у Луксембургу. Ту почаст, скидам капу пред њим, доживео је Милован – Мића Стојановић, пензионисани шеф кухиње хотела "Интерконтинентал" у Београду.
Ништа од овог што сам сад исписао не бих знао да пред Нову годину нисам добио писмо од читатељке Невенке Радовановић, која ми је о Стојановићу накитила такве редове да сам посумњао да је све то истина. Нас двојица смо се потом срели у Земуну, у ресторану "Мићина домаћа кујна", да га упитам да ли је све оно што је Невенка написала тачно.

– Све је тачно, од А до Ш – уз осмех одговори Мића, задивљен како је та жена запамтила све податке о њему. Тада је настао проблем и за мене. Како у ограничени новински простор сместити такву биографију и тако занимљиву личност. Реших зато да све оставим уреднику ове рубрике на вољу, па нека он лупа главу о томе.

– Чиме сам освајао златне медаље? Нашим специјалитетима, мојим изумима, "карађорђевом шницлом" и "његошевим стеком". Видео сам у страним менијима јела која су носила имена великих људи, па зашто не бисмо и ми то имали – каже Стојановић, иначе дугогодишњи професор куварства.

Замолим га да ми, пре него што изрецитује своју богату биографију, укратко исприча како је настала "карађорђева шницла".

– Док сам средином педесетих година држао наставу у ресторану "Голф" у Кошутњаку, нашем огледном центру, једног дана добио сам од конобара поруџбину – "кијевски котлет". Где ме нађе, помислих, кад за то јело немам потребне намирнице. Питам конобара ко то извољева, а он се врати у кухињу и вели да на томе инсистира "она спикерка Радио-Београда која на руском чита извештај о водостању". Е, мислим се, сада ћу ја њој припремити нешто специјално, да ће се пушити, па ће заборавити и тај њен "кијевски котлет". Тако је створена "карађорђева шницла" коју сам касније заштитио у ауторској агенцији – казује Мића историјат једног од наших најпознатијих домаћих специјалитета. Дан касније, откријем која је та спикерка којој можемо да захвалимо за богатију српску кухињу и сазнам да је то била Тамара Броз, супруга Жарка Броза, Титовог сина.

Сада кад све ово знам, почињем да се смејем, слушајући како је он, рођен 1935. године у селу Честин, у Гружи, почео своје путешествије по свету као шегрт прецизног механичара у фабрици оружја "Бреда" у Прагу. Резолуција Информбироа је утицала да 1948. збрише из Чехословачке после оног нашег историјског "не" Совјетима, па се обрео у кафани "Бока" где је радио као конобар. То сврдло од човека запазио је филмски режисер Радош Новаковић и понудио му главну улогу у филму "Дечак Мита". Новаковић га је убедио и да почне да похађа "глумачку школу" у генерацији Љубе Тадића, а коју те године није успео да упише Борис Дворник.

Хе,хе, морам да се смејем. Имао Мића стрица Светислава, некадашњег жандарма, који му је био и отац и мајка, па кад је чуо на распусту шта то његов синовац учи и чему хоће живот да посвети, плануо је к`о некада пушка у његовим рукама. "Цело село има да ти се смеје. Говориће, ено оног малог комедијаша, сецикесе и пропалице, није био способан ниједан занат да изучи и да живи к`о бог, него ће ићи од вашара до вашара да изиграва будалу пред народом", рекао му је стриц и наговорио га да батали глумачки позив.

Кад се вратио у Београд, Мића више није имао шансу да буде конобар, него само кувар. И није промашио. Већ са 18 година постао је заменик шефа кухиње у хотелу "Империјал", који се налазио на месту данашњег Филозофског факултета. Становао је у соби у којој је педесетак година раније боравио Никола Тесла. Охохо, није напунио ни 23 године, а наш Мића Стојановић је постао, хеј, наставник куварства у Врњачкој Бањи и Новом Саду. А онда долази понуда која се само сања – у 27. години позвали су га у Њујорк да буде шеф кухиње у тада највећем хотелу на свету, у "Валдорф асторији". Често је одлазио у собу у којој је становао Никола Тесла. Није се дуго задржао у Њујорку, јер да јесте остала би празна једна страница у историји југословенског угоститељства. Мића Стојановић је са 32 године постао сувласник мотела "Ромео и Јулија", на Ибарској магистрали, легендарно место возача камиона и стециште љубавника који су се крили. Кад је власт постала импотентна, власницима је на фин начин дат знак да мотел затворе и објекат продају.

– Имам спремно за штампање комплетних 110 менија – додаје овај изумитељ још стотинак јела и посластица. Тако се у многим ресторанима, али и у кулинарској литератури, могу наћи медаљони "мумало – ањели", смишљени поводом потписивања уговора са Ђованијем Ањелијем о производњи "фиће" у Крагујевцу, затим "смедеревско ђуле" посвећено деспоту Ђурђу Бранковићу и Смедереву, "титово јело", "опленачке палачинке" у облику шајкаче, направљене у част Де Гола, али је прве смазао Жискар Д`Естен. Кувао је јела у резиденцијама и палатама за Тита, краљицу Елизабету, америчке председнике од Кенедија до Картера, принца Фејсала, Ричарда Бартона, Џеки Кенеди, Јурија Гагарина. Откако је у угоститељству, од 1950. године, као предавач и инструктор обучио је хиљаде ђака и студената. Као технолог учествовао је у опремању и разради више од 180 хотела и ресторана. Од Ричарда Никсона је добио награду, а постао је и почасни грађанин Опатије. У Србији никад и ниједно признање није добио.