Jedna vlada a dva gospodara

Pregovori o vladi su potvrdili da su odnosi među partijama i unutar partija – odnosi moći, i da je politika, između ostalog, "autoritativna alokacija (redistribucija ili preraspodela) vrednosti u društvu" (D. Iston). Iako se čekao istek od ustavnih devedeset dana, možda je uteha da je dužina trajanja pregovora o koalicionoj vladi u neposrednoj vezi sa dužinom trajanja koalicije. Iskustva govore da što se teže i duže dolazi do sporazuma – duže je i trajanje vlade.

Kakva je vlada po svom karakteru? Ovo je višepartijska, većinska, koaliciona, programska, demokratska, proevropska, vlada centra (levi i desni centar). Vlada je kombinacija partijskih ljudi i delom tehnokrata. Premijer je prvi među jednakima (primus inter pares). To znači da ne može da kontroliše sve svoje ministre, niti ih bira, niti ih može otpustiti, "gospodari ali ne vlada", jer većina ministara nije iz njegove stranke. Ovo je kabinet "minimalne pobede". To znači da stranke koje kontrolišu većinu mesta u parlamentu, ne uključuju u vladu nijednu stranku koja nije neophodna za većinu; i "minimalne vezane pobede", od levog do desnog centra. Vlada ima relativno široku prihvaćenost i legitimnost. I SRS i SPS su u završnici skupštinskog plej-ofa pokazali da neće sprečavati realizaciju volje skupštinske većine. Partneri u međunarodnoj zajedici su pozdravili dogovor. Kosovski Srbi su prvi put dobili svoje ministarstvo. Manjine imaju svog ministra, ali su, na žalost, ostali bez svog ministarstva – za ljudska i manjinska prava. Većinska, demokratska Srbija je odahnula. Opstanak vlade više neće zavisiti od administrativnog odbora (servisiranje poslaničkih mandata), ni od uslovljavajuće podrške partije koja podržava manjinsku vladu ("neće biti izručenja dok se mi pitamo"). Na delu je kontinuitet petooktobarske politike i kursa. Partije u vladi ponovo su zajedno na istoj strani. Koštunica ipak nije okrenuo leđa svojim biračima iz 2000. Socijalisti 2003. i radikali pokazali su ovih dana da "uvek" može računati na njih.

U vladi su najviši partijski funkcioneri, četiri predsednika stranaka (DSS, G17 plus, NS, SDP), pet potpredsednika (Petrović, Šutanovac, Jočić, Popović, Milosavljević). Vlada ima 25 članova i 23 ministarstva (DS 12, DSS 7 i G17- 4). U vladi su četiri žene, i jedan predstavnik manjina. Vlada ima devet starih članova od kojih su tri na istim pozicijama (Koštunica, Jočić, Milosavljević, i delimično Ilić). Dinkić, Popović, Bubalo i Naumov su u izmenjenim resorima. Više od polovine ministara je rođeno u Beogradu. Malo je više članova od uobičajenih resora (15–18). Vlada je u proseku, relativno mlada. Prosek starosti vlade je 45,5 godina.

Kakva je veza između izbora i formiranja vlade? Svaka stranka nastoji da oformi kabinet u skladu sa politikom koju vodi kako bi je lakše sprovela. Koalicione vlade imaju manu što su sklone zamagljivanju ili slaboj vidljivosti odgovornosti. Programske koalicije predstavljaju udruživanje programski bliskih stranaka i one, po pravilu, imaju veće šanse da se održe u dužem vremenskom periodu. Partije koje čine vladu, uz pomeranja klatna levo-desno, susretaće se na nekoj srednjoj poziciji (centra). Krupna politička pitanja će zahtevati poseban tretman, samit na vrhu Tadić – Koštunica. To znači – jedna vlada, a dva gospodara. U ostalim pitanjima će biti minimalna programska razlika i minimalna ideološka distanca, što će olakšati sprovođenje politike. Ovakav aranžman daje dovoljno osnova za tumačenje kako su stranke koje čine vladu dobile optimalan deo instrumenata i mehanizama da ispune značajan deo obećanja datih svojim biračima i da se zahtevi iz predizbornog perioda operacionalizuju u politiku vlade. Na primer: DSS – Koštunica je i dalje premijer, Jočić ministar unutrašnjih poslova, plus – energetika, prosveta, Kosovo i Metohija, vere; DS – Đelić, vicepremijer za evropske integracije i ekonomiju, plus – pravda, odbrana, spoljni poslovi, finansije, NIP; G17 plus – ekonomija i regionalni razvoj, zdravlje, nauka; NS – infrastruktura. U ovoj vladi, resori su jednim delom distribuirani prema socijalnim grupama u kojima partije imaju najviše uporišta. Može se očekivati uspostavljanje veze na relaciji program – izborna obećanja – socijalna struktura birača – resori u vladi – ispunjenje obećanja.

Kakva je raspodela resora? Nakon usklađivanja programa (naj)važniji deo u formiranju vlade je podela kolača (resora). To su funkcije na nivou države (skupština, vlada), u okviru vlade (ministarstva), i unutar ministarstava. Jedan broj profesionalaca uvek treba da ostane, nezavisno od promene partija na vlasti. Kod ovih podela vodilo se računa o interpartijskim i intrapartijskim interesima, o domenu politike, prestižu i moći (sila, novac, resursi, poluge). Teorija koalicija je omogućavala predviđanje ovakvog ishoda. "Gvozdeni zakon proporcionalnosti" je primenjen i kvantitativno i kvalitativno. Svi su se nečeg odrekli: DS premijera, DSS značajnih resora, G17 plus potpredsedničkog mesta i finansija, NS dela kapitalnih investicija. Vreme je da se konačno prihvati činjenica da je iskorak ka kompromisu izraz snage razuma, a ne odraz slabosti. Posle Skupštine, partije su i u vladi razmestili ljude na visoke položaje. Svaka stranka polazi od uverenja da će osim uhlebljenja, njeni ljudi najbolje sprovoditi njen program. Ishod raspodele su i unutarpartijska (ne)zadovoljstva. Jedan broj DSS-ovih ministara nije više u vladi, a drugima su promenjeni resori. DS je od svojih ministara iz Đinđićeve vlade ostavio samo Đelića i Milosavljevića (izostali su Matkovićeva, Vlahović, Knežević, Pitić), a jedan broj njih nije postavljen na mesta za koja ih je partija do sada planirala ili na kojima su sami sebe videli – Šutanovac MUP, Đelić finansije, Đilas najmanje potpredsednik ili saobraćaj, Ljajić ljudska i manjinska prava. Nakon premijera, vicepremijera, ministara i državnih sekretara, slede ambasade, javna preduzeća, upravni odbori, javni servisi. Neizvesno je da li će biti apsolutna vertikalna distribucija resora (svi direktori škola, bolnica...) ili će se voditi računa o još nekoj referenci osim partijske. Kadrovski i personalno ostaje još jedno potencijalno teško pitanje – BIA.

Osim srazmerne raspodele, neophodan je balans između stranačke ekskluzivnosti nad ministarstvima, principa preuzimanja odgovornosti od strane partije i nemešanja, s jedne, i međusobnog nadziranje i kontrole, s druge strane.

Docent na Fakultetu političkih nauka