Paklena kuhinja

Postoje dva nepokolebljivo suprotstavljena gledišta o načinu na koji se stvara vlada. Prema prvom, reč je o pijaci na kojoj svako iznosi ono što ima, odnosno mandate osvojene na izborima. Naravno, cena „robe” varira od ponude i potražnje, pa u zgodnoj prilici mali broj mandata može dostići astronomsku vrednost. Ipak, u osnovi važi pravilo da više mandata ima veću cenu.

Prema drugom shvatanju, reč je o krajnje načelnom poslu u kome se na stolu nalaze ideološke puzzle, pa ako se principi, ciljevi i metodi rada buduće vlade slažu onda može da se napravi vlada, a ako ne, onda se traži partner čije se puzzle bolje uklapaju.

Ovaj drugi pristup predstavljen je kao moralno superiorniji u odnosu na, navodno, pijačarsko i sitnoračundžijsko nadmudrivanje oličeno u prvom. Njegovi zagovornici ističu visoku moralnost svojih stavova i ideala koje, kažu, ne bi prodali ni za šta na svetu.

Međutim, kao i mnogo čemu drugom, stvari nisu crno-bele.

Životno iskustvo uči da se iza velikih reči obično skriva neka mana. Što je falinka veća to su reči krupnije. U slučaju napadne moralne retorike u politici se obično krije mali broj mandata. Nije teško primetiti da o principijelnosti, moralu i idealima najviše govore čelnici malih stranaka. Koheziju male grupe najlakše je očuvati mitom o izuzetnosti koji se potvrđuje postavljanjem visokih moralnih zahteva. Traktati lidera malih stranaka puni su gotovih rešenja za sve probleme, ali im, kažu, nedostaje podrška. Čistunstvo i doslednost su, navodno, jedini razlozi zbog kojih oni nisu uspeli da se nametnu puku, ali im ne pada na pamet, da poput „onih drugih”, zarad vlasti žrtvuju to jedino što im je ostalo.

Najčešći epilog ove etičke rašomonijade jeste podizanje cene akcija malih stranaka. Elem, ponuda objavljena u javnosti glasi: mi u vladu nećemo ako se ne poštuju naši principi. E sad, ako se baš insistira, ako je za dobro naroda i države, preuzećemo tu odgovornost, ali čak i minimalno odstupanje od naših vizija ima visoku cenu. U tu novu cenu, treba reći, ugrađen je i rizik s kojim se male stranke suočavaju. Kao i na ljubavnoj pijaci, političko femkanje se može okončati dobrim predbračnim ugovorom koji naprave spretne sponzoruše/žigoli, ili tavorenjem ucveljenih babadevojaka/dedamomaka.

Na kraju, dakle, uz malo ideološkog prestrojavanja i neophodne mere kompromisa stvari „legnu”, ideali se priguše, a nova vlada ugleda svetlost dana. Jer da nije tako, odnosno kada bi se svi držali svojih načela i tražili odgovarajuće ideološke puzzle, teško bi se u ovom trenutku mogla sastaviti bilo kakva vlada.

Naime, jedan, dosta široko shvaćen, socijaldemokratski blok koji čine demokrati i socijalisti teško bi se mogao uklopiti sa neoliberalnim uverenjima LDP-a, neokonzervativnom politikom URS-a, ili nacional-libaralizmom DSS-a. Populizam naprednjaka koji prati i povlađuje instinktima mase teško bi se mogao povezati sa bilo kojom ideološki doslednom pozicijom koju zagovaraju male stranke. (Uostalom, razlog zbog koga se male stranke, svesno ili instinktivno, klone saveza s naprednjacima jeste taj što iz njega nema povratka. Koalicija sa demokratama, na primer, sličan je sklopu koji je kasnije moguće razložiti na iste delove koji ga čine. Pakt s naprednjacima, međutim, zbog karaktera njihove populističke politike više liči na stapanje u leguru u kojoj se gube prvobitna svojstva sastavnih elemenata.)

Razlog ovako velike ideološke heterogenosti jeste to što ideologija ne podrazumeva samo istovetnost ciljeva, nego i načina njihovog postizanja, viđenje uzroka trenutnog stanja, kao i prepreka (neprijatelja) da se ono prevaziđe. I dok u stabilnim vremenima sve deluje manje više jasno, u kriznim periodima bujaju različite ideje o navedenim pitanjima, a njihova kombinacija stvara i jača nove do tada nezamislive pozicije. Dešava se, zato, da se neke stranke slažu u tri dimenzije, ali ih jedna oštro razdvaja. Moguće je, takođe, da se stranke razlikuju u svemu osim u jednoj dimenziji – najčešće je reč o zajedničkom neprijatelju, koja ih sudbinski veže. Takav slučaj je ujedinio DOS 5. oktobra.

Kao suprotan primer mogu se navesti LDP i SNS. Do neprepoznatljivosti im se podudara ocena postojećeg stanja i predstava o Demokratskoj stranci kao glavnom uzročniku i prepreci da se ono prevaziđe. Deklarativno se, s razlikom u naglasku, slažu i oko ciljeva. Suštinski ih, međutim, razlikuje način na koji vide mogućnost dostizanja navedenih ciljeva. Dok LDP kao ključni mehanizam uređenja i razvoja društva vidi tržište, SNS se (u ovom trenutku) zalaže za državnu intervenciju.

Ma koliko bili kritični prema procesu stvaranja vlade, jasno je da nije reč samo o pijaci, niti isključivo o ideološkom čistunstvu. Da stvar bude komplikovanija, izgleda da oni koji najviše insistiraju na ideološkom čistunstvu najviše trguju na ideološkoj pijaci.