Паклена кухиња

Постоје два непоколебљиво супротстављена гледишта о начину на који се ствара влада. Према првом, реч је о пијаци на којој свако износи оно што има, односно мандате освојене на изборима. Наравно, цена „робе” варира од понуде и потражње, па у згодној прилици мали број мандата може достићи астрономску вредност. Ипак, у основи важи правило да више мандата има већу цену.

Према другом схватању, реч је о крајње начелном послу у коме се на столу налазе идеолошке puzzle, па ако се принципи, циљеви и методи рада будуће владе слажу онда може да се направи влада, а ако не, онда се тражи партнер чије се puzzle боље уклапају.

Овај други приступ представљен је као морално супериорнији у односу на, наводно, пијачарско и ситнорачунџијско надмудривање оличено у првом. Његови заговорници истичу високу моралност својих ставова и идеала које, кажу, не би продали ни за шта на свету.

Међутим, као и много чему другом, ствари нису црно-беле.

Животно искуство учи да се иза великих речи обично скрива нека мана. Што је фалинка већа то су речи крупније. У случају нападне моралне реторике у политици се обично крије мали број мандата. Није тешко приметити да о принципијелности, моралу и идеалима највише говоре челници малих странака. Кохезију мале групе најлакше је очувати митом о изузетности који се потврђује постављањем високих моралних захтева. Трактати лидера малих странака пуни су готових решења за све проблеме, али им, кажу, недостаје подршка. Чистунство и доследност су, наводно, једини разлози због којих они нису успели да се наметну пуку, али им не пада на памет, да попут „оних других”, зарад власти жртвују то једино што им је остало.

Најчешћи епилог ове етичке рашомонијаде јесте подизање цене акција малих странака. Елем, понуда објављена у јавности гласи: ми у владу нећемо ако се не поштују наши принципи. Е сад, ако се баш инсистира, ако је за добро народа и државе, преузећемо ту одговорност, али чак и минимално одступање од наших визија има високу цену. У ту нову цену, треба рећи, уграђен је и ризик с којим се мале странке суочавају. Као и на љубавној пијаци, политичко фемкање се може окончати добрим предбрачним уговором који направе спретне спонзоруше/жиголи, или таворењем уцвељених бабадевојака/дедамомака.

На крају, дакле, уз мало идеолошког престројавања и неопходне мере компромиса ствари „легну”, идеали се пригуше, а нова влада угледа светлост дана. Јер да није тако, односно када би се сви држали својих начела и тражили одговарајуће идеолошке puzzle, тешко би се у овом тренутку могла саставити било каква влада.

Наиме, један, доста широко схваћен, социјалдемократски блок који чине демократи и социјалисти тешко би се могао уклопити са неолибералним уверењима ЛДП-а, неоконзервативном политиком УРС-а, или национал-либарализмом ДСС-а. Популизам напредњака који прати и повлађује инстинктима масе тешко би се могао повезати са било којом идеолошки доследном позицијом коју заговарају мале странке. (Уосталом, разлог због кога се мале странке, свесно или инстинктивно, клоне савеза с напредњацима јесте тај што из њега нема повратка. Коалиција са демократама, на пример, сличан је склопу који је касније могуће разложити на исте делове који га чине. Пакт с напредњацима, међутим, због карактера њихове популистичке политике више личи на стапање у легуру у којој се губе првобитна својства саставних елемената.)

Разлог овако велике идеолошке хетерогености јесте то што идеологија не подразумева само истоветност циљева, него и начина њиховог постизања, виђење узрока тренутног стања, као и препрека (непријатеља) да се оно превазиђе. И док у стабилним временима све делује мање више јасно, у кризним периодима бујају различите идеје о наведеним питањима, а њихова комбинација ствара и јача нове до тада незамисливе позиције. Дешава се, зато, да се неке странке слажу у три димензије, али их једна оштро раздваја. Могуће је, такође, да се странке разликују у свему осим у једној димензији – најчешће је реч о заједничком непријатељу, која их судбински веже. Такав случај је ујединио ДОС 5. октобра.

Као супротан пример могу се навести ЛДП и СНС. До непрепознатљивости им се подудара оцена постојећег стања и представа о Демократској странци као главном узрочнику и препреци да се оно превазиђе. Декларативно се, с разликом у нагласку, слажу и око циљева. Суштински их, међутим, разликује начин на који виде могућност достизања наведених циљева. Док ЛДП као кључни механизам уређења и развоја друштва види тржиште, СНС се (у овом тренутку) залаже за државну интервенцију.

Ма колико били критични према процесу стварања владе, јасно је да није реч само о пијаци, нити искључиво о идеолошком чистунству. Да ствар буде компликованија, изгледа да они који највише инсистирају на идеолошком чистунству највише тргују на идеолошкој пијаци.