Ima li pilota u avionu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Ako je Njujork sa Volstritom finansijsko srce Amerike, a sa Brodvejom i elitnim muzejima i galerijama i kulturno središte, ako je u Los Anđelesu, odnosno njegovom predgrađu, Holivudu, štab njene „meke sile”, Vašingtonu, kao glavnom gradu, dodeljena je uloga centra nacionalne, a s obzirom na američku moć, i globalne politike. Prestonica međutim ima još jednu „industriju”: onu intelektualnu.

Veliki broj ovdašnjih instituta, zadužbina i univerziteta iz dana u dan analizira, raščlanjuje, sintetizuje i opisuje veliki tok ideja o unutrašnjoj politici, društvenim kretanjima, demografskim trendovima, međunarodnim izazovima… Spolja se to vidi po velikom broju tribina, okruglih stolova i simpozijuma koji se u ovim ustanovama održavaju svakog radnog dana o širokom spektru tema.

Format je obično takav da jedan od eksperata zastupa organizatora, usmeravajući prvo monologe pozvanih autoriteta, a potom njihov dijalog sa prisutnima. Tribine su po pravilu otvorene (ima, naravno, i onih drugih), mada se najčešće traži da se dolazak elektronskom poštom unapred najavi.

Svako na ovaj način može da bude u toku onog najaktuelnijeg u sektoru koji ga interesuje. Prateći u poslednje bezmalo tri godine puls ovih skupova i koristeći ih kao izvor saznanja i priliku za stvaranje profesionalnih kontakata, primetio sam da se, po učestalosti debata, jedna tema izdvaja od drugih. O njoj se pojavljuje najviše knjiga i najčešće sučeljavaju gledišta.

To je tema Amerike danas, njenog statusa globalnog lidera i njene opadajuće moći u svetu koji se brzo menja. Ako su na kraju hladnog rata Sjedinjene Države ostale jedina supersila, sa tolikom premoći da su nazvane i „hipersilom” i ako je tada izgledalo da će to potrajati veoma dugo, danas se pokazuje da je to bio samo kratki momenat i slatka obmana istorije. Tema o kojoj se danas raspravlja jeste „uspon drugih” i američke unutrašnje slabosti, s pratećom kladionicom kada će prestati da bude svetski šampon u mnogim kategorijama moći.

Time se bavila tribina koja je prošlog utorka održana u „Karnegi zadužbini za međunarodni mir”, globalnom političkom institutu koji, pored vašingtonskog centra, filijale ima i u Moskvi, Pekingu, Briselu i Bejrutu. Reč je o uglednom „trustu mozgova” koji postoji već dugo, još od 1910.

Tema je bila „Da li Amerika na nizbrdici donosi G-nula svet?”. To je kombinacija naslova dve nove knjige koje se bave tranzicijom i Amerike i sveta, čiji su autori bili i gosti tribine. Jednu je napisao Edvard Lus (43), već sedam godina vašingtonski dopisnik „Fajnenšel tajmsa”, a njen naslov je „Vreme je da se razmišlja: Amerika na nizbrdici”. Pisac druge: „Svaka nacija za sebe: dobitnici i gubitnici G-nula sveta” jeste Ijan Bremer (43), predsednik „Evroazijske grupe”, konsultantske firme koja klijente savetuje o globalnim političkim rizicima.

Nijednom ovo nisu knjige prvenci, obojica su već pokazala da imaju široko znanje i analitički uvid u to šta se događa u Americi i šta se menja u svetu. Njihove studije, iako se bave različitim aspektima globalnih i američkih promena, imaju međutim i dosta dodirnih tačaka. Što ne znači, kako se pokazalo tokom dvosatnog razgovora sa njima – da na isti način gledaju na te procese i na to kuda vode.

Edvard Lus tako ne sumnja i u svojoj knjizi to velikom količinom brojeva i drugih argumenata dokazuje, da je Amerika na silaznoj putanji, pre svega kad je reč o njenoj ekonomskoj moći. Ona se deindustrijalizuje (na njenoj teritoriji se, na primer, više ne prave cipele), a u potrazi za profitom njene korporacije „autsorsuju” i tehnologije budućnosti, kao što su proizvodnja kompjuterskih čipova, postrojenja „čiste energije” i slično. U isto vreme, sistem kontrole imigranata uveden posle 11. septembra smanjuje priliv mozgova iz ostatka sveta, od čega je Amerika u poslednje pola veka veoma profitirala.

Sve to se, kako ukazuje on, zbiva u kontekstu „uspona ostalih”, a pre svega Kine, koja će, po Lusovom predviđanju, već oko 2020. postati najveća svetska ekonomija.

Ijan Brener se slaže da će ekonomija SAD postati manja u odnosu na kinesku, ali ne prihvata da je njena ukupna moć na silaznoj liniji. On ne veruje u „uspon ostalih”, već smatra da je ono što se zbiva u suštini „rast drugačijih”, od kojih je Amerika daleko stabilnija i institucionalno otpornija. „Svaki drugi kineski milioner živi ovde, a ne u Kini”, kaže Bremer i postavlja pitanje: ko su kineski saveznici u Aziji, uz konstataciju da se čak i njen dojučerašnji satelit, Burma, okreće Vašingtonu, jer želi više nego što može da dobije od Pekinga.

On takođe smatra da se budućnost Kine ne može projektovati „pravolinijski”, na osnovu njene sadašnjosti, i skreće pažnju na to koliko ona troši da bi „ostala cela”: na nadzor i unutrašnju kontrolu, zbog čega ne veruje da će kineski sistem za dve decenije biti isti kao što je danas – za razliku od američkog koji nije podložan promenama.

Ali glavna Bremerova briga jeste to što su unutrašnje prilike u Americi, beskrajne bitke njene dve partije i i njen rastući federalni dug, sa jedne, a dužnička kriza koja ruši poverenje u Evropu, njene institucije i budućnost njene integracije, kao i politička i ekonomska paraliza Japana, sa druge – svet prvi put od Drugog svetskog rata ostavili bez globalnog liderstva na svim nivoima.

To je, po ovom autoru, svet „G-nula”, jer je forum G-7 mahom napušten, G-8 je, zato što je u njemu Rusija čije su preokupacije i interesi sasvim drugačijih od ostale sedmorice – nedelotvoran, a novi, G-20, „više aspiracija nego organizacija”, čiji samiti dosad nisu proizveli ništa suštinsko.

Iako je potreba za globalnim liderstvom – zemljom koja će da koordinira multinacionalne reakcije na transnacionalne probleme i podmiruje račune koje drugi ne mogu – veća nego ikada, taj vođa demisionira.  Amerika ne može više da bude „svetski policajac” niti želi da bude predvodnik globalizacije, jer se pokazalo da je ona na njenu štetu. U okolnostima kada je ostala bez para (danas se zadužuje sa četiri milijarde dolara dnevno, od čega polovinu uzima od Kine), mora dobro da razmisli šta sebi može, a šta ne može da priušti, kaže Bremer.

Saldo je da će za sledeću deceniju, „ili možda više”, svet biti bez lidera: bez šofera u svetskom autobusu i pilota u globalnom avionu. Pa ipak, oba autora na tribini u „Karnegiju” podsećajući kako istorija pokazuje da nije dobro kladiti se protiv Amerike, zaključuju kako Vašingtonu predstoji ozbiljan posao da obnovi poverenje u svoje finansijske temelje, dok mu nastupajuće sile podrivaju ekonomsku i političku neprikosnovenost.