Има ли пилота у авиону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ако је Њујорк са Волстритом финансијско срце Америке, а са Бродвејом и елитним музејима и галеријама и културно средиште, ако је у Лос Анђелесу, односно његовом предграђу, Холивуду, штаб њене „меке силе”, Вашингтону, као главном граду, додељена је улога центра националне, а с обзиром на америчку моћ, и глобалне политике. Престоница међутим има још једну „индустрију”: ону интелектуалну.

Велики број овдашњих института, задужбина и универзитета из дана у дан анализира, рашчлањује, синтетизује и описује велики ток идеја о унутрашњој политици, друштвеним кретањима, демографским трендовима, међународним изазовима… Споља се то види по великом броју трибина, округлих столова и симпозијума који се у овим установама одржавају сваког радног дана о широком спектру тема.

Формат је обично такав да један од експерата заступа организатора, усмеравајући прво монологе позваних ауторитета, а потом њихов дијалог са присутнима. Трибине су по правилу отворене (има, наравно, и оних других), мада се најчешће тражи да се долазак електронском поштом унапред најави.

Свако на овај начин може да буде у току оног најактуелнијег у сектору који га интересује. Пратећи у последње безмало три године пулс ових скупова и користећи их као извор сазнања и прилику за стварање професионалних контаката, приметио сам да се, по учесталости дебата, једна тема издваја од других. О њој се појављује највише књига и најчешће сучељавају гледишта.

То је тема Америке данас, њеног статуса глобалног лидера и њене опадајуће моћи у свету који се брзо мења. Ако су на крају хладног рата Сједињене Државе остале једина суперсила, са толиком премоћи да су назване и „хиперсилом” и ако је тада изгледало да ће то потрајати веома дуго, данас се показује да је то био само кратки моменат и слатка обмана историје. Тема о којој се данас расправља јесте „успон других” и америчке унутрашње слабости, с пратећом кладионицом када ће престати да буде светски шампон у многим категоријама моћи.

Тиме се бавила трибина која је прошлог уторка одржана у „Карнеги задужбини за међународни мир”, глобалном политичком институту који, поред вашингтонског центра, филијале има и у Москви, Пекингу, Бриселу и Бејруту. Реч је о угледном „трусту мозгова” који постоји већ дуго, још од 1910.

Тема је била „Да ли Америка на низбрдици доноси Г-нула свет?”. То је комбинација наслова две нове књиге које се баве транзицијом и Америке и света, чији су аутори били и гости трибине. Једну је написао Едвард Лус (43), већ седам година вашингтонски дописник „Фајненшел тајмса”, а њен наслов је „Време је да се размишља: Америка на низбрдици”. Писац друге: „Свака нација за себе: добитници и губитници Г-нула света” јесте Ијан Бремер (43), председник „Евроазијске групе”, консултантске фирме која клијенте саветује о глобалним политичким ризицима.

Ниједном ово нису књиге првенци, обојица су већ показала да имају широко знање и аналитички увид у то шта се догађа у Америци и шта се мења у свету. Њихове студије, иако се баве различитим аспектима глобалних и америчких промена, имају међутим и доста додирних тачака. Што не значи, како се показало током двосатног разговора са њима – да на исти начин гледају на те процесе и на то куда воде.

Едвард Лус тако не сумња и у својој књизи то великом количином бројева и других аргумената доказује, да је Америка на силазној путањи, пре свега кад је реч о њеној економској моћи. Она се деиндустријализује (на њеној територији се, на пример, више не праве ципеле), а у потрази за профитом њене корпорације „аутсорсују” и технологије будућности, као што су производња компјутерских чипова, постројења „чисте енергије” и слично. У исто време, систем контроле имиграната уведен после 11. септембра смањује прилив мозгова из остатка света, од чега је Америка у последње пола века веома профитирала.

Све то се, како указује он, збива у контексту „успона осталих”, а пре свега Кине, која ће, по Лусовом предвиђању, већ око 2020. постати највећа светска економија.

Ијан Бренер се слаже да ће економија САД постати мања у односу на кинеску, али не прихвата да је њена укупна моћ на силазној линији. Он не верује у „успон осталих”, већ сматра да је оно што се збива у суштини „раст другачијих”, од којих је Америка далеко стабилнија и институционално отпорнија. „Сваки други кинески милионер живи овде, а не у Кини”, каже Бремер и поставља питање: ко су кинески савезници у Азији, уз констатацију да се чак и њен дојучерашњи сателит, Бурма, окреће Вашингтону, јер жели више него што може да добије од Пекинга.

Он такође сматра да се будућност Кине не може пројектовати „праволинијски”, на основу њене садашњости, и скреће пажњу на то колико она троши да би „остала цела”: на надзор и унутрашњу контролу, због чега не верује да ће кинески систем за две деценије бити исти као што је данас – за разлику од америчког који није подложан променама.

Али главна Бремерова брига јесте то што су унутрашње прилике у Америци, бескрајне битке њене две партије и и њен растући федерални дуг, са једне, а дужничка криза која руши поверење у Европу, њене институције и будућност њене интеграције, као и политичка и економска парализа Јапана, са друге – свет први пут од Другог светског рата оставили без глобалног лидерства на свим нивоима.

То је, по овом аутору, свет „Г-нула”, јер је форум Г-7 махом напуштен, Г-8 је, зато што је у њему Русија чије су преокупације и интереси сасвим другачијих од остале седморице – неделотворан, а нови, Г-20, „више аспирација него организација”, чији самити досад нису произвели ништа суштинско.

Иако је потреба за глобалним лидерством – земљом која ће да координира мултинационалне реакције на транснационалне проблеме и подмирује рачуне које други не могу – већа него икада, тај вођа демисионира.  Америка не може више да буде „светски полицајац” нити жели да буде предводник глобализације, јер се показало да је она на њену штету. У околностима када је остала без пара (данас се задужује са четири милијарде долара дневно, од чега половину узима од Кине), мора добро да размисли шта себи може, а шта не може да приушти, каже Бремер.

Салдо је да ће за следећу деценију, „или можда више”, свет бити без лидера: без шофера у светском аутобусу и пилота у глобалном авиону. Па ипак, оба аутора на трибини у „Карнегију” подсећајући како историја показује да није добро кладити се против Америке, закључују како Вашингтону предстоји озбиљан посао да обнови поверење у своје финансијске темеље, док му наступајуће силе подривају економску и политичку неприкосновеност.