Lečenje izbornih rana

Prilikom posete Vašingtonu 1997. godine gospodin Vuk Drašković je izjavio da „ne vidi razloge za prijem zemalja bivših članica Varšavskog ugovora u NATO”. Po njegovom mišljenju, bivšim socijalističkim zemljama je neophodna politička i ekonomska pomoć, one bi trebalo da se integrišu u EU, ali ne i u NATO, jer nije jasno protiv koga će biti upereno proširenje zapadnog vojnog bloka. Rezonovanja gospodina Draškovića često su sporna i kontradiktorna, ali ta se izjava toliko svidela Moskvi da je za „Glas Rusije” od 14. aprila 1997. to bila udarna vest. Toliko o tome šta su sve političari govorili ranije, a šta govore sada. Apoteka za lečenje izbornih rana prepuna je „bisera” raznih naših političara.

Dakle, predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću ozbiljno se smeši titula dežurnog krivca za sve nedaće u regionu. Region, to je bivša Jugoslavija, ali kako je to ime jako mrsko da se uopšte i izgovori kod bivše jugobraće, onda ostaje region. Naime, zbog izjava gospodina Nikolića o Vukovaru, Srebrenici i Abhaziji region se uzbudio. Pa predsednik Hrvatske, gospodin Ivo Josipović neće doći na svečanu inauguraciju predsednika Nikolića. Svi smo zbog toga tužni i uzbuđeni. Baš kao što su bili i Hrvati kada je predsednik Boris Tadić odbio da ide na svečanu inauguraciju predsednika Josipovića. Region nije danima mogao da spava. Pa je onda ministar spoljnih poslova Srbije gospodin Vuk Jeremić davao one poznate izjave oko „Oluje” i genocida nad Srbima u vreme Drugog svetskog rata. I postao praktično nepoželjna ličnost u Hrvatskoj. Imamo i hrvatsku tužbu protiv Srbije za genocid u ratu 1991–1995, koju i pored svih najava nova vlada u Zagrebu nije povukla. Imamo i srpsku protivtužbu koja je po našim službenim objašnjenjima „tehnička protivtužba”, što je skandalozno objašnjenje. Ispadoše Srbi izbeglice iz Hrvatske „tehnički problem”. Pa su „Srbi tehničari” i glasali kako su glasali na ovim izborima. Dokaz da dobri odnosi između predsednika Hrvatske i Srbije ne znače automatski i dobre odnose između dve države.

Da, javila se i uvek dežurna gospođa Doris Pak, ona je već duže stalno prisutni tutor Srba na njihovom putu ka savršenstvu. Naravno da osnovno moralno polazište za zemlje koje se suočavaju sa mučnim stvarima iz prošlosti treba da bude fokusiranje na ono što je neko učinio u ime tvog naroda, a ne na to šta su drugi učinili vama. Srbija se još ranije službeno izvinila i zbog Vukovara i zbog Srebrenice. Niko se još nije izvinio zbog napada i ubistva vojnika u kasarni JNA u Vukovaru, garnizon JNA koji nije 1991. došao iz Srbije, već je bio u Vukovaru od 1948. godine. Niko se još nije izvinio zbog masovnog pokolja Srba u okolini Srebrenice, mnogo pre zločina nad muslimanima u Srebrenici 1995. Možda to za političare u regionu i nije važno, ali obični ljudi to osećaju. I postavljaju pitanje: zašto? Da bi opšte pomirenje u regionu uspelo mora se reći puna istina o svemu što se dogodilo. Bežanje od istine, falsifikovanje nedavne prošlosti prvi je uslov da se ona ponovi. Potpuna je iluzija da će srpska pozicija u regionu ojačati našim stalnim i jednostranim izvinjenjima. Kada god dođe do moralnih pitanja realizam je na udaru. Pošto sam sasvim siguran da postoji i svesno amoralna vrsta političkog realizma. Poput tužnog bilansa naše suptilne političke formule: „I Kosovo i Evropa”. Od fusnote prilikom predstavljanja Kosova na regionalnim skupovima do najnovijeg „sufiksa” za auto-tablice, „KS”, navodno statusno neutralnog. Majstori smo za političku dijaboličnost, što proizilazi iz stalnog odsustva političkog i državnog samopouzdanja kada god je reč o potvrđivanju suštinskih strateških interesa zemlje upravo u regionu. Kako god da se završi ta priča sa Kosovom, Srbi će ga smatrati kolevkom svoje nacije. Okolo će biti države oslabljene, možda i sasvim bankrot zemlje, Crna Gora, Albanija, Makedonija, BiH. I Srbija ogorčena i uvređena sa još izraženijim osećanjem žrtve. Potrebna je velika mudrost i strpljivost Zapada da se iz svega toga iznedri nekakav novi balkanski poredak.

Što se nas tiče, rasprostranjena korupcija i cinični karijerizam u vladajućem sistemu, kao i sebični politički sistem koji je još više izgubio na značaju zbog onoga što su sve činili koalicioni administratori, upotpunjuju dosta mračnu sliku u kojoj gotovo da ne postoji institucionalni okvir za sprovođenje strateških ciljeva Srbije. Stalno se odlažu bitne odluke i sve to guši potencijale zemlje. Najnoviji primer, priče kako se prvo mora dogovoriti zajednička politika, da bi se tek onda formirala vlada deluju naivno, jer je sasvim jasno da je „gužva” zapravo oko fotelja i resora, pošto će vlada morati da bude sa manjim brojem ministarstava. A pretendenata na kabinete mnogo je. Jer, zajednička politika, bez obzira na to koja vlada će je sprovoditi, nema mnogo manevarskog prostora. Pošto je politika samo beskonačna borba za vlast, i ništa više.