Лечење изборних рана

Приликом посете Вашингтону 1997. године господин Вук Драшковић је изјавио да „не види разлоге за пријем земаља бивших чланица Варшавског уговора у НАТО”. По његовом мишљењу, бившим социјалистичким земљама је неопходна политичка и економска помоћ, оне би требало да се интегришу у ЕУ, али не и у НАТО, јер није јасно против кога ће бити уперено проширење западног војног блока. Резоновања господина Драшковића често су спорна и контрадикторна, али та се изјава толико свидела Москви да је за „Глас Русије” од 14. априла 1997. то била ударна вест. Толико о томе шта су све политичари говорили раније, а шта говоре сада. Апотека за лечење изборних рана препуна је „бисера” разних наших политичара.

Дакле, председнику Србије Томиславу Николићу озбиљно се смеши титула дежурног кривца за све недаће у региону. Регион, то је бивша Југославија, али како је то име јако мрско да се уопште и изговори код бивше југобраће, онда остаје регион. Наиме, због изјава господина Николића о Вуковару, Сребреници и Абхазији регион се узбудио. Па председник Хрватске, господин Иво Јосиповић неће доћи на свечану инаугурацију председника Николића. Сви смо због тога тужни и узбуђени. Баш као што су били и Хрвати када је председник Борис Тадић одбио да иде на свечану инаугурацију председника Јосиповића. Регион није данима могао да спава. Па је онда министар спољних послова Србије господин Вук Јеремић давао оне познате изјаве око „Олује” и геноцида над Србима у време Другог светског рата. И постао практично непожељна личност у Хрватској. Имамо и хрватску тужбу против Србије за геноцид у рату 1991–1995, коју и поред свих најава нова влада у Загребу није повукла. Имамо и српску противтужбу која је по нашим службеним објашњењима „техничка противтужба”, што је скандалозно објашњење. Испадоше Срби избеглице из Хрватске „технички проблем”. Па су „Срби техничари” и гласали како су гласали на овим изборима. Доказ да добри односи између председника Хрватске и Србије не значе аутоматски и добре односе између две државе.

Да, јавила се и увек дежурна госпођа Дорис Пак, она је већ дуже стално присутни тутор Срба на њиховом путу ка савршенству. Наравно да основно морално полазиште за земље које се суочавају са мучним стварима из прошлости треба да буде фокусирање на оно што је неко учинио у име твог народа, а не на то шта су други учинили вама. Србија се још раније службено извинила и због Вуковара и због Сребренице. Нико се још није извинио због напада и убиства војника у касарни ЈНА у Вуковару, гарнизон ЈНА који није 1991. дошао из Србије, већ је био у Вуковару од 1948. године. Нико се још није извинио због масовног покоља Срба у околини Сребренице, много пре злочина над муслиманима у Сребреници 1995. Можда то за политичаре у региону и није важно, али обични људи то осећају. И постављају питање: зашто? Да би опште помирење у региону успело мора се рећи пуна истина о свему што се догодило. Бежање од истине, фалсификовање недавне прошлости први је услов да се она понови. Потпуна је илузија да ће српска позиција у региону ојачати нашим сталним и једностраним извињењима. Када год дође до моралних питања реализам је на удару. Пошто сам сасвим сигуран да постоји и свесно аморална врста политичког реализма. Попут тужног биланса наше суптилне политичке формуле: „И Косово и Европа”. Од фусноте приликом представљања Косова на регионалним скуповима до најновијег „суфикса” за ауто-таблице, „КС”, наводно статусно неутралног. Мајстори смо за политичку дијаболичност, што произилази из сталног одсуства политичког и државног самопоуздања када год је реч о потврђивању суштинских стратешких интереса земље управо у региону. Како год да се заврши та прича са Косовом, Срби ће га сматрати колевком своје нације. Около ће бити државе ослабљене, можда и сасвим банкрот земље, Црна Гора, Албанија, Македонија, БиХ. И Србија огорчена и увређена са још израженијим осећањем жртве. Потребна је велика мудрост и стрпљивост Запада да се из свега тога изнедри некакав нови балкански поредак.

Што се нас тиче, распрострањена корупција и цинични каријеризам у владајућем систему, као и себични политички систем који је још више изгубио на значају због онога што су све чинили коалициони администратори, употпуњују доста мрачну слику у којој готово да не постоји институционални оквир за спровођење стратешких циљева Србије. Стално се одлажу битне одлуке и све то гуши потенцијале земље. Најновији пример, приче како се прво мора договорити заједничка политика, да би се тек онда формирала влада делују наивно, јер је сасвим јасно да је „гужва” заправо око фотеља и ресора, пошто ће влада морати да буде са мањим бројем министарстава. А претендената на кабинете много је. Јер, заједничка политика, без обзира на то која влада ће је спроводити, нема много маневарског простора. Пошто је политика само бесконачна борба за власт, и ништа више.