Dizajn je kao hrana

Oktobar je 2007. London, južni Kensington. Jedna velika, viktorijanska kuća ovog poznatog kvarta domaćin je neobične izložbe – čitava dva sprata prekrivena su od poda do plafona stolicama. I to ne bilo kakvim, već nekada polovnim i odbačenim, raznih boja, materijala, stilova, namena… Sve ih je, po principu „jedan dan za jednu stolicu” prvo pronašao, potom doneo sa ulice pa zatim „reparirao” čovek čije je predavanje na upravo završenoj Beogradskoj nedelji dizajna izazvalo veliko interesovanje. Zašto i ne bi, jer Martino Gamper veliko je ime u svetu dizajna.

Šta sve nije radio ovaj kreativan čovek, poreklom Italijan, stacioniran u Londonu, koji za „Politiku” kaže da uvek razmišlja trodimenzionalno i da zato nije siguran da li su u njegovom radu primarne boje ili oblici… Na primer, dizajn izložbi za Viktorija i Albert muzej u Londonu, Muzej dizajna u istom gradu, Muzej trijenala dizajna u Milanu. Dizajn javnog, uličnog nameštaja na liniji koja povezuje Viktorija i Olimpijski park, opet u Londonu. Vizuelni identitet jednog dela Centra savremene umetnosti u Ženevi. Nebrojeno mnogo komercijalnih projekata. I na kraju, na Kraljevskom umetničkom koledžu i dvema Akademijama primenjene umetnosti, u Lozani i Parizu, poznat je lik – kao predavač. U svemu tome bio je i još uvek jeste usmeren ka napuštenim prostorima i uličnoj umetnosti, koja neizbežno vodi ka nekoj vrsti socijalnog angažmana.

– Stolice iz projekta koji ste pomenuli počeo sam da skupljam spontano. Bilo ih je u jednom momentu toliko da sam nešto sa njima morao da uradim. Ali, mimo toga, one su me provocirale da razmišljam o tome gde prestaje, a gde počinje potreba za nekim predmetom. Šta je za nas vrednost, a šta stvar koju treba baciti. I da li jednom odbačena stvar može da ima novu ulogu. Toliko trošimo i bacamo da bi trebalo to zaustaviti. Usporiti i reciklirati, priča Gamper i dodaje:

–  Sa malo slobode, ljubavi i kreativnosti možemo od korišćenih stvarati nove objekte. Slično je i sa umetnošću koja se postavlja u javnom prostoru. Time se ne bavim slučajno. Jer, živimo u vremenu u kojem trgovi gube značaj, njihovu ulogu preuzimaju virtulelna okupljališta – društvene mreže.  A cilj je pokrenuti ljude na interakciju, na kontakt, na razgovor licem u lice, na izlazak iz zamišljenog prostora… Umetnost ima moć da ljude privuče i to treba iskoristiti.

Osim što svojim intervencijama usmerenim na javni prostor provocira akciju, Gamper suptilno šalje još jednu poruku – kreativna industrija vodi progresu u ekonomiji, njen je bitan segment u razvijenim društvima. U nju bi trebalo ulagati, jer se uloženo vraća na razne načine, između ostalog i putem učešća u bruto nacionalnom proizvodu i promocije kreativnog potencijala jedne zemlje van njenih granica.

Kao poslednje, ali ne najmanje važno, valjalo bi istaći projekat „Tratorija”, koji Gamper uvek posebno pominje, pa i ovde, u Beogradu, a putem kojeg ga možda najbolje možemo upoznati.

– Dizajn je kao hrana, u našim životima prisutan je svakodnevno. Zato je važno pronaći mesto sa kvalitetnom hranom, istim takvim ambijentom ali i prihvatljivim cenama. Kako moji prijatelji i ja nismo uspevali da nađemo sva tri sastojka u jednom restoranu u Londonu, odlučili smo sledeće – svakih nekoliko meseci tokom nekoliko godina postavljali smo u različitim delovima grada naš, jednovečernji, mobilni restoran. Sami bismo ga dizajnirali, osmislili jelovnik i kuvali. U suštini, improvizovali smo, mešali sastojke i igrali se. Poseta je bila dobra. Uostalom, tako se obično stvaraju i dobra umetnička dela, a spremanje hrane – jeste umetnost.

M. Dimitrijević