Дизајн је као храна

Октобар је 2007. Лондон, јужни Кенсингтон. Једна велика, викторијанска кућа овог познатог кварта домаћин је необичне изложбе – читава два спрата прекривена су од пода до плафона столицама. И то не било каквим, већ некада половним и одбаченим, разних боја, материјала, стилова, намена… Све их је, по принципу „један дан за једну столицу” прво пронашао, потом донео са улице па затим „репарирао” човек чије је предавање на управо завршеној Београдској недељи дизајна изазвало велико интересовање. Зашто и не би, јер Мартино Гампер велико је име у свету дизајна.

Шта све није радио овај креативан човек, пореклом Италијан, стациониран у Лондону, који за „Политику” каже да увек размишља тродимензионално и да зато није сигуран да ли су у његовом раду примарне боје или облици… На пример, дизајн изложби за Викторија и Алберт музеј у Лондону, Музеј дизајна у истом граду, Музеј тријенала дизајна у Милану. Дизајн јавног, уличног намештаја на линији која повезује Викторија и Олимпијски парк, опет у Лондону. Визуелни идентитет једног дела Центра савремене уметности у Женеви. Небројено много комерцијалних пројеката. И на крају, на Краљевском уметничком колеџу и двема Академијама примењене уметности, у Лозани и Паризу, познат је лик – као предавач. У свему томе био је и још увек јесте усмерен ка напуштеним просторима и уличној уметности, која неизбежно води ка некој врсти социјалног ангажмана.

– Столице из пројекта који сте поменули почео сам да скупљам спонтано. Било их је у једном моменту толико да сам нешто са њима морао да урадим. Али, мимо тога, оне су ме провоцирале да размишљам о томе где престаје, а где почиње потреба за неким предметом. Шта је за нас вредност, а шта ствар коју треба бацити. И да ли једном одбачена ствар може да има нову улогу. Толико трошимо и бацамо да би требало то зауставити. Успорити и рециклирати, прича Гампер и додаје:

–  Са мало слободе, љубави и креативности можемо од коришћених стварати нове објекте. Слично је и са уметношћу која се поставља у јавном простору. Тиме се не бавим случајно. Јер, живимо у времену у којем тргови губе значај, њихову улогу преузимају виртулелна окупљалишта – друштвене мреже.  А циљ је покренути људе на интеракцију, на контакт, на разговор лицем у лице, на излазак из замишљеног простора… Уметност има моћ да људе привуче и то треба искористити.

Осим што својим интервенцијама усмереним на јавни простор провоцира акцију, Гампер суптилно шаље још једну поруку – креативна индустрија води прогресу у економији, њен је битан сегмент у развијеним друштвима. У њу би требало улагати, јер се уложено враћа на разне начине, између осталог и путем учешћа у бруто националном производу и промоције креативног потенцијала једне земље ван њених граница.

Као последње, али не најмање важно, ваљало би истаћи пројекат „Траторија”, који Гампер увек посебно помиње, па и овде, у Београду, а путем којег га можда најбоље можемо упознати.

– Дизајн је као храна, у нашим животима присутан је свакодневно. Зато је важно пронаћи место са квалитетном храном, истим таквим амбијентом али и прихватљивим ценама. Како моји пријатељи и ја нисмо успевали да нађемо сва три састојка у једном ресторану у Лондону, одлучили смо следеће – сваких неколико месеци током неколико година постављали смо у различитим деловима града наш, једновечерњи, мобилни ресторан. Сами бисмо га дизајнирали, осмислили јеловник и кували. У суштини, импровизовали смо, мешали састојке и играли се. Посета је била добра. Уосталом, тако се обично стварају и добра уметничка дела, а спремање хране – јесте уметност.

М. Димитријевић