Metafora pomahnitalog vremena

Vajar Zdravko Joksimović, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, predstavnik je onog umetničkog talasa koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bio poznat pod imenom „nova beogradska skulptura”. Osim po uspešnom i doslednom stvaralačkom putu, javnosti je poznat i kao autor spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju. Najnovija izložba Zdravka Joksimovića u galeriji „Ulus” uklapa se u korpus dosadašnjih radova poznatog ciklusa „Vaše telo zaslužuje najbolje”.

Sa kojih aspekata ste ovog puta promišljali ljudsko telo?

Sa jednostavnom idejom da kroz telo i njegove formalne vrednosti, najdirektnije mogu da uspostavim vezu sa vremenom koje živimo. Telo je neiscrpno u svojim izražajnim mogućnostima. I izuzetno suptilno, tanano i povredljivo. Opšte stanje beznadežnosti i nemoći, globalno osećanje nepravde otvara put ka privrženosti, pripadnosti i saosećajnosti sa klasom poniženih koji se ne snalaze ni u vremenu ni u prostoru. Nezadovoljstvo i frustracija, da se bilo šta može promeniti, regrutuje moje „junake”da skulpturi prepuste svoja tela, da ih doniraju poput organa i time zarade za život.

Tela potapam u određena stanja, inkvizitorskim postupkom punim uljem, šminkam ih u klovna ili su u pitanju autoaktovi, podjednako zarobljeni i otpisani, u svakom slučaju, jedna nevesela družina.

Telo promišlja svoj status i u tome troši svoje vreme. Kao što je u skulpturi „Poštovanje”, u stvari klepsidri, kepec-klovn preuzeo tu ulogu.

Kažete da u 21. veku više nije dovoljna samo estetska skulptura, nego bi ona trebalo da ima neku intrigu. Da li to ima veze sa globalnom komercijalizacijom?

Čista likovnost pripada prošlosti. Estetika, samodovoljna i okrenuta sebi, već odavno, retko koga zanima. Suština je u pakovanju a ne u sadržaju. Pakovanje mora redovno da se obnavlja. To zahteva tržište. I tako se vrtimo ukrug, u toj podmuklo podmetnutoj priči. Koga zanima kvalitet taj je zalutao. Sve je teledirigovano. Iz nekog duhovnog bunkera stižu uputstva kako da se živi, radi i razmišlja i, naravno, i šta da se oseća. Svet se navodi i hrani senzacijom, spektaklom, intrigom. Zašto bi umetnost bila izvan toga? Koje su to sudbine koje su tako nevino plasirane, koje golicaju maštu, izazivaju sažaljenje i traže emotivno saučesništvo. Van Gog, Frida Kalo, Kamij Klodel… to su priče za „Gloriju”. Naravno, i novija umetnost se time hrani. Setimo se epizode „Od idile do razvoda” Džefa Kunsa i Ćićoline, kao i razvoda Anselma Kifera. Zar iznenadna „poseta” meteora Mauricija Katalana nije intriga. Ili je reklamni blagoslov.

Umetnost je postala suviše osmišljena, provokativna, agresivna i trivijalna. Programska i angažovana. Nažalost predvidiva. Semantički prefabrikovana. Mrtva. Zadovoljava niske strasti i sumnjive pobude. Jednom rečju, površna.

Kako vi pravite„intrigu” u svojim radovima?

Tako što vaše pitanje „kako” prevodim u „od čega”?

Od svega, od bilo čega, od života, od pokušaja da samome sebi nešto objasnim i počnem sa nečim da petljam, oko nekog stanja stvari, oko osećanja koje bi nekako da materijalizujem, od zadovoljstva u radu, od iznenađujućih i neočekivanih rešenja, od ideje koja bi da me napusti, pa opet da se pojavi; drugačija i iskusnija, od osećanja koja me ne napuštaju, od slika koje ne mogu da zaboravim, od autonomnog refleksa za likovnost koji uzima ili odbacuje, od nesvakidašnjih kombinacija...Od svega se može napraviti intriga, ali nemam recept, ja to sve nekako od oka.

Zanimljiva je skulptura „fontana” koja zauzima jedno od centralnih mesta u galeriji. Pravljena je od različitih materijala, duhovita je. Možete li malo da nam „približite” njenu ideju, koncept?

Odavno želim da proverim koliko jedna higroskopna skulptura od terakote može da „popije” ulja i da se do te mere zasiti da telo na kraju popusti i krene da curi. Skulptura je praktična metafora o tome da se iza svega krije mera, i da se telo, i u duhovnom i u materijalnom, teško održava u ravnoteži. Koliko samo dnevno neobrađenih i sirovih informacija primimo bez ikakvih šansi i bez želje da proverimo njihovo poreklo? Sve je kao jestivo i zdravo dok se ne dokaže suprotno. Otuda se u nazivu ove skulpture nalazi malo gastronomsko uputstvo „Pustiti da prostruji”.

Na ovoj izložbi predložak za neke radove su bile i fotografije. Šta vas je tačno inspirisalo?

U radu „Poštovanje” iskoristio sam fotografiju Brusa Dejvidsona na kojoj je scena iz cirkusa sa već pomenutim klovnom-kepecom. Njegova figura od samo nekoliko centimetara poslužila mi je da, pre više od desetak godina, napravim seriju crteža razmišljajući o skulpturi. Ta ideja je u međuvremenu evoluirala. Od cirkusa je ostao klovn, dok je klepsidra postala cirkus. I to je metafora o iščašenom časovniku i pomahnitalom vremenu.