Метафора помахниталог времена

Вајар Здравко Јоксимовић, професор на Факултету ликовних уметности у Београду, представник је оног уметничког таласа који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века био познат под именом „нова београдска скулптура”. Осим по успешном и доследном стваралачком путу, јавности је познат и као аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу. Најновија изложба Здравка Јоксимовића у галерији „Улус” уклапа се у корпус досадашњих радова познатог циклуса „Ваше тело заслужује најбоље”.

Са којих аспеката сте овог пута промишљали људско тело?

Са једноставном идејом да кроз тело и његове формалне вредности, најдиректније могу да успоставим везу са временом које живимо. Тело је неисцрпно у својим изражајним могућностима. И изузетно суптилно, танано и повредљиво. Опште стање безнадежности и немоћи, глобално осећање неправде отвара пут ка привржености, припадности и саосећајности са класом понижених који се не сналазе ни у времену ни у простору. Незадовољство и фрустрација, да се било шта може променити, регрутује моје „јунаке”да скулптури препусте своја тела, да их донирају попут органа и тиме зараде за живот.

Тела потапам у одређена стања, инквизиторским поступком пуним уљем, шминкам их у кловна или су у питању аутоактови, подједнако заробљени и отписани, у сваком случају, једна невесела дружина.

Тело промишља свој статус и у томе троши своје време. Као што је у скулптури „Поштовање”, у ствари клепсидри, кепец-кловн преузео ту улогу.

Кажете да у 21. веку више није довољна само естетска скулптура, него би она требало да има неку интригу. Да ли то има везе са глобалном комерцијализацијом?

Чиста ликовност припада прошлости. Естетика, самодовољна и окренута себи, већ одавно, ретко кога занима. Суштина је у паковању а не у садржају. Паковање мора редовно да се обнавља. То захтева тржиште. И тако се вртимо укруг, у тој подмукло подметнутој причи. Кога занима квалитет тај је залутао. Све је теледириговано. Из неког духовног бункера стижу упутства како да се живи, ради и размишља и, наравно, и шта да се осећа. Свет се наводи и храни сензацијом, спектаклом, интригом. Зашто би уметност била изван тога? Које су то судбине које су тако невино пласиране, које голицају машту, изазивају сажаљење и траже емотивно саучесништво. Ван Гог, Фрида Кало, Камиј Клодел… то су приче за „Глорију”. Наравно, и новија уметност се тиме храни. Сетимо се епизоде „Од идиле до развода” Џефа Кунса и Ћићолине, као и развода Анселма Кифера. Зар изненадна „посета” метеора Мауриција Каталана није интрига. Или је рекламни благослов.

Уметност је постала сувише осмишљена, провокативна, агресивна и тривијална. Програмска и ангажована. Нажалост предвидива. Семантички префабрикована. Мртва. Задовољава ниске страсти и сумњиве побуде. Једном речју, површна.

Како ви правите„интригу” у својим радовима?

Тако што ваше питање „како” преводим у „од чега”?

Од свега, од било чега, од живота, од покушаја да самоме себи нешто објасним и почнем са нечим да петљам, око неког стања ствари, око осећања које би некако да материјализујем, од задовољства у раду, од изненађујућих и неочекиваних решења, од идеје која би да ме напусти, па опет да се појави; другачија и искуснија, од осећања која ме не напуштају, од слика које не могу да заборавим, од аутономног рефлекса за ликовност који узима или одбацује, од несвакидашњих комбинација...Од свега се може направити интрига, али немам рецепт, ја то све некако од ока.

Занимљива је скулптура „фонтана” која заузима једно од централних места у галерији. Прављена је од различитих материјала, духовита је. Можете ли мало да нам „приближите” њену идеју, концепт?

Одавно желим да проверим колико једна хигроскопна скулптура од теракоте може да „попије” уља и да се до те мере засити да тело на крају попусти и крене да цури. Скулптура је практична метафора о томе да се иза свега крије мера, и да се тело, и у духовном и у материјалном, тешко одржава у равнотежи. Колико само дневно необрађених и сирових информација примимо без икаквих шанси и без жеље да проверимо њихово порекло? Све је као јестиво и здраво док се не докаже супротно. Отуда се у називу ове скулптуре налази мало гастрономско упутство „Пустити да проструји”.

На овој изложби предложак за неке радове су биле и фотографије. Шта вас је тачно инспирисало?

У раду „Поштовање” искористио сам фотографију Бруса Дејвидсона на којој је сцена из циркуса са већ поменутим кловном-кепецом. Његова фигура од само неколико центиметара послужила ми је да, пре више од десетак година, направим серију цртежа размишљајући о скулптури. Та идеја је у међувремену еволуирала. Од циркуса је остао кловн, док је клепсидра постала циркус. И то је метафора о ишчашеном часовнику и помахниталом времену.