Čuvari tajnog pečata

Šef srpske države, Tomislav Nikolić, polako sastavlja tim. Svi zajedno navikavaju se na novi radni prostor i dvorski ambijent. Ima nagoveštaja da će u kabinetskoj prvoj postavi biti šurnjaje, zetovi i pašenozi novog predsednika. To i ne mora da bude klasični nepotizam ili privatna firma na vrhu države. Nikolić u njih ima najviše poverenja, njega su izabrali, on ima prava da bira.

Srbija je zemlja u kojoj je ipak moguće ostvariti snove, iako je java depresivna a strah od sunovrata razuman odnos prema stvarnosti. Od Bajčetine do Andrićevog venca za nešto manje od 20 godina! Nikolić će se vraćati tamo, bar da pokaže naslednicima kako se iz pecare cedi „tomovača”, a onda obilaziti svet kao reprezent Srbije, kojoj odavno nije bilo ovako loše. Pre toga mnogi će mu zameriti na rđavo sročenim ocenama o delu užasne balkanske istorije, na dvosmislenim porukama koje su otišle prema komšijama. Njegov oštar jezik još nije diplomatski izbrušen, sve što je sporno – rekao je pre zakletve i bez konsultacija sa kabinetskom svitom.

Samo koji mesec ranije, izgledalo je kako Boris Tadić srasta sa Vencem, te da nije zamislivo da ga bilo ko, za mnogo godina, pomeri odatle. To je bio privid, kao i sve ostalo. Šefovi tajnih službi su dolazili na noge Mikiju Rakiću, za koga je Tadić u više navrata govorio da je on (Rakić), „praktično potpredsednik države”. Moguće da je šef Tadićeve svite bio i nešto više od toga, jer je taj čovek milošću gospodara, spečalio monopol na sve važne i tajne informacije.

Nešto od toga otišlo je iz kabineta sa prebegom Cvijanom, ali Tadićev sistem vlasti nije patio preterano dugo. Problem svakog kabineta sa mnogo nezaslužene moći u suštini je jednostavan, ali poguban. Ljudi u njemu uglavnom nisu u stanju da vide kako država radi i živi izvan njihove (prostorom) omeđene pozicije. Za osoblje kome moć udeljuje nosilac moći, država je simbolički u granicama onoga što mogu da kontrolišu. A oni su uvereni da je to sve. Poput kardinala Rišeljea, sa svojim tajnim pečatom.

Ne znamo još šta će novi predsednik menjati, a rekao je da hoće. Verovatno je već našao malo skupog vremena da se sastane sa Kovačem i Vukadinovićem. Bez njih, teško je obavljati vlast. Bez upoznavanja sa najdelikatnijim državnim i vojnim tajnama, predsednik ne može da se snađe. Sa njima može da mu bude još gore.

Sa svoje strane, šefovi službi će reći šefu države samo ono što smatraju neophodnim. Niko nije imao tu moć da iz njih izvuče više nego što oni žele da reknu. Doduše, ni oni ne znaju sve što znaju i njihovi trudbenici, niti su imali zadovoljstvo da pregledaju sve kredence sa strašnim i smešnim pričama koje su ispisivali vredni čuvari misterije o poreklu moći.

Nestajale su pređašnje države i vojske, ali oni su nadživeli sve to i bolje od drugih znaju kako očuvati ovu državu i ovu vojsku. Odnos izvršne i reprezentativne vlasti pred njima je dirljivo defanzivan: ta čeda sa neoborivom genetikom Feliksa Đeržinskog ne podležu reformama, i pored iluzija da su one (reforme) davno gotove.

U tom višestrukom zapletu, koji se ogleda i u smenjivosti vlasti i u neočekivanim izbornim obrtima, pozicija predsednika Nikolića je krajnje zanimljiva. U svojoj opozicionoj fazi, u vremenima koketiranja sa vlašću i učešća u njoj, u fanatičnoj radikalskoj euforiji, u naprednjačkom prosvetljenju – Nikolić je bio izuzetno zanimljiv „predmet” za Službu. Kao i u farsi sa glasačkim vrećama, koja je konačno prećutana i zataškana, pisari bezbednosnih analiza mogli su samo na liku i delu Tomislava Nikolića da izbruse svoj pripovedački dar.

Bilo bi normalno da Nikolić poželi da vidi svoj dosije, ako on uopšte postoji! Ako su ga 20. maja negde zaturili, mogu da mu ponude inoviranu, znatno kraću verziju, iz koje su nestale najnezgodnije rečenice i ocene. Sve se može obnoviti, peglati i prilagođavati, pa i prošlost.

U slučaju da Tadić pronađe parlamentarnu većinu i skrpi vladu, problem kontrole nad tajnim moćima i informacijama postaće složeniji. Pre svega zbog neizbežne distribucije kabinetskog monopola na dve hemisfere. Kad Miki Rakić postane deo vlade, on će svoja kapitalna znanja i ključne veze staviti na uslugu premijeru. Ako ne, može da počne s pisanjem memoara o tajnama dvora.

Zbog toga se skoro i ne naslućuje mogućnost da budu otvoreni tajni spisi i dosijea, jer te prašnjave hartije mogu da budu nezgodne i za vlast i za opoziciju, kako se ko gde nađe. Doušnika ima na sve strane, pa bi slobodan pristup bizarnim tajnama ugrozio mnoga časna imena i doveo u pitanje same temelje aktuelnih službi: bez doušnika nema ni dosijea, a mnogi čuvari svetih misterija će reći da ih uopšte nema.

Poverenik za informacije Rodoljub Šabić kaže da će nam učiniti zadovoljstvo i u julu objaviti imena neovlašćenih prisluškivača naših razgovora. Šta imamo od toga, kad svaki prosečan Srbin sanja da i njega prate i slušaju. Inače je niko i ništa, i džaba živi u ovakvoj zemlji.