Чувари тајног печата

Шеф српске државе, Томислав Николић, полако саставља тим. Сви заједно навикавају се на нови радни простор и дворски амбијент. Има наговештаја да ће у кабинетској првој постави бити шурњаје, зетови и пашенози новог председника. То и не мора да буде класични непотизам или приватна фирма на врху државе. Николић у њих има највише поверења, њега су изабрали, он има права да бира.

Србија је земља у којој је ипак могуће остварити снове, иако је јава депресивна а страх од суноврата разуман однос према стварности. Од Бајчетине до Андрићевог венца за нешто мање од 20 година! Николић ће се враћати тамо, бар да покаже наследницима како се из пецаре цеди „томовача”, а онда обилазити свет као репрезент Србије, којој одавно није било овако лоше. Пре тога многи ће му замерити на рђаво сроченим оценама о делу ужасне балканске историје, на двосмисленим порукама које су отишле према комшијама. Његов оштар језик још није дипломатски избрушен, све што је спорно – рекао је пре заклетве и без консултација са кабинетском свитом.

Само који месец раније, изгледало је како Борис Тадић сраста са Венцем, те да није замисливо да га било ко, за много година, помери одатле. То је био привид, као и све остало. Шефови тајних служби су долазили на ноге Микију Ракићу, за кога је Тадић у више наврата говорио да је он (Ракић), „практично потпредседник државе”. Могуће да је шеф Тадићеве свите био и нешто више од тога, јер је тај човек милошћу господара, спечалио монопол на све важне и тајне информације.

Нешто од тога отишло је из кабинета са пребегом Цвијаном, али Тадићев систем власти није патио претерано дуго. Проблем сваког кабинета са много незаслужене моћи у суштини је једноставан, али погубан. Људи у њему углавном нису у стању да виде како држава ради и живи изван њихове (простором) омеђене позиције. За особље коме моћ удељује носилац моћи, држава је симболички у границама онога што могу да контролишу. А они су уверени да је то све. Попут кардинала Ришељеа, са својим тајним печатом.

Не знамо још шта ће нови председник мењати, а рекао је да хоће. Вероватно је већ нашао мало скупог времена да се састане са Ковачем и Вукадиновићем. Без њих, тешко је обављати власт. Без упознавања са најделикатнијим државним и војним тајнама, председник не може да се снађе. Са њима може да му буде још горе.

Са своје стране, шефови служби ће рећи шефу државе само оно што сматрају неопходним. Нико није имао ту моћ да из њих извуче више него што они желе да рекну. Додуше, ни они не знају све што знају и њихови трудбеници, нити су имали задовољство да прегледају све креденце са страшним и смешним причама које су исписивали вредни чувари мистерије о пореклу моћи.

Нестајале су пређашње државе и војске, али они су надживели све то и боље од других знају како очувати ову државу и ову војску. Однос извршне и репрезентативне власти пред њима је дирљиво дефанзиван: та чеда са необоривом генетиком Феликса Ђержинског не подлежу реформама, и поред илузија да су оне (реформе) давно готове.

У том вишеструком заплету, који се огледа и у смењивости власти и у неочекиваним изборним обртима, позиција председника Николића је крајње занимљива. У својој опозиционој фази, у временима кокетирања са влашћу и учешћа у њој, у фанатичној радикалској еуфорији, у напредњачком просветљењу – Николић је био изузетно занимљив „предмет” за Службу. Као и у фарси са гласачким врећама, која је коначно прећутана и заташкана, писари безбедносних анализа могли су само на лику и делу Томислава Николића да избрусе свој приповедачки дар.

Било би нормално да Николић пожели да види свој досије, ако он уопште постоји! Ако су га 20. маја негде затурили, могу да му понуде иновирану, знатно краћу верзију, из које су нестале најнезгодније реченице и оцене. Све се може обновити, пеглати и прилагођавати, па и прошлост.

У случају да Тадић пронађе парламентарну већину и скрпи владу, проблем контроле над тајним моћима и информацијама постаће сложенији. Пре свега због неизбежне дистрибуције кабинетског монопола на две хемисфере. Кад Мики Ракић постане део владе, он ће своја капитална знања и кључне везе ставити на услугу премијеру. Ако не, може да почне с писањем мемоара о тајнама двора.

Због тога се скоро и не наслућује могућност да буду отворени тајни списи и досијеа, јер те прашњаве хартије могу да буду незгодне и за власт и за опозицију, како се ко где нађе. Доушника има на све стране, па би слободан приступ бизарним тајнама угрозио многа часна имена и довео у питање саме темеље актуелних служби: без доушника нема ни досијеа, а многи чувари светих мистерија ће рећи да их уопште нема.

Повереник за информације Родољуб Шабић каже да ће нам учинити задовољство и у јулу објавити имена неовлашћених прислушкивача наших разговора. Шта имамо од тога, кад сваки просечан Србин сања да и њега прате и слушају. Иначе је нико и ништа, и џаба живи у оваквој земљи.