Roman je priča

INTERVJU
Mirjana Mitrović, književnica je koja se u poslednje vreme spominje kao autorka jednog od najboljih romana u prošloj godini "Emilija Leta" (izdanje "Platoa"), kojem je za dlaku umakla NIN-ova nagrada. Međutim, i prvi roman Mirjane Mitrović "Autoportret sa Milenom", koji je objavljen 1990. godine, bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Ipak, čini se da priznanja nisu osobita težnja naše sagovornice koja ima nameru da bar još dve knjige posveti pričama iz perioda Rimskog carstva.

Vaš roman "Emilija Leta" po načinu na koji je ispripovedan i po samoj temi deluje drugačije u odnosu na ostale knjige koje su bile u užoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu.

– Mislim da se naša književna scena malo zapetljala u postmoderni, da su trendovi u svetskoj literaturi već odavno okrenuti na drugu stranu – ka priči. Priča se vratila u središte romana. Prvo saznanje da se u svetu dešava nešto što mi ne znamo bilo je za mene kada je David Albahari objavio "Mamac". On, koji je najzaslužniji za postmodernu u Srbiji, napravio je roman sa vrlo lepom pričom. Još tada mi je rekao da je postmoderna u svetu ostala samo na nekim univerzitetima, ali da se književnost polako vraća celovitosti priče. Na osnovu toga sam odlučila da prihvatim ono što sam i inače mislila da je dobro. Priča je nešto što je imanentno čoveku i što će mu prosto ostati kao suštinska potreba, ma koliko da se svet razvija tehnološki.

Istorijski okvir je privlačan za romanopisca, međutim kod nas pisci ne smeštaju priču tako često u period Rimskog carstva. Šta je za Vas bio podstrek da se pozabavite ovim periodom?

– Istorijska tematika u romanima je dobra kada preispitujemo ključna pitanja i probleme svoga vremena i svoga života. Često nam se učini da smo jedinstveni i neponovljivi i da se ono što se nama dešava nikada nije ranije desilo. Tek kada malo zaronimo u istoriju vidimo da se možda neke forme i detalji menjaju, ali da su opšteljudski problemi i situacije koji proističu iz ljudskih slabosti i vrlina, zapravo nešto što samo menja oblik kroz istoriju.

Da li ste posećivali Viminacijum, Sirmijum i druge lokalitete nekadašnjeg Rimskog carstva na našem prostoru, o kojima ste pisali?

– Svakako. Kako god da u vremenu deluje daleko taj svet koji sam pokušala da oživim u romanu, on je zapravo tu, oko nas, ispod gradova na kojima danas živimo. Fascinantan je način na koji se to otkriva. Verovatno je arheolozima to uobičajeno, to je njihov radni dan. Za mene je bilo čarobno kada sam videla ostatke rimskog kupatila, ulaznih kapija, mozaika ili fresaka, na mestu na kojem ispod zemlje izranja rimski Viminacijum. Možda je još uzbudljivije otići u Gamzigrad, gde su potpuno očuvani kule i zidovi građevina, sa mozaicima koji još uvek stoje tu, koji su sagrađeni u vreme Galerija, dakle krajem trećeg veka naše ere. Sve je još uvek tu. U Sirmijumu, u današnjoj Sremskoj Mitrovici, prolazite parkom, i onda vam se kao prozor otvori mesto na kojem vidite ostatke carske palate. Pa i u Biblioteci grada Beograda možete da vidite i dodirnete zid koji je nastao u vreme Singidunuma, i koji je sada inkorporiran u biblioteku. Možda je to najbolji primer toga kako se kulturni slojevi menjaju, prolaze, ali ne nestaju, već se slažu jedni na druge.

Glavni ženski lik Vašeg romana Emilija Leta nije carica, niti plemkinja, već obična žena trećeg veka nove ere. U čemu je osobenost njene priče?

– U burnim i prelomnim periodima istorije, u kojima su muškarci aktivno učestvovali, teško sam pronalazila opisanu žensku sudbinu. Moje pitanje je bilo: Dobro, muškarci idu u rat, šta rade žene? Dakle, i na taj način sam birala vreme u kojem ću pratiti ženske likove. I, kao što se muškarci iz rata ne vraćaju nepromenjeni, tako ni žene ne prolaze kroz burna istorijska previranja neizmenjene. Koliko god da je moja junakinja nepromenljiva, ona u skladu sa svojim identitetom mora da prigrli sve promene i da se i sama menja.

Da li bi svet bio drugačiji da su žene imale više prilike da se iskažu na polju politike?

– Bio bi verovatno drugačiji, ali nisam sigurna da bi bio bolji. Ne znam da li žena po sebi nosi nešto dobro. Ona, svakako, ima malo drugačiji odnos prema ratovima, s obzirom na to da kao majka ima potrebu da brani potomstvo. Nisam sigurna da su žene oslobođene poroka da svoje potomstvo brane na račun tuđeg. Mislim da je potrebno da se izvrši mentalna i moralna emancipacija uopšte, da bude prevaziđen opštevladajući i pogrešni princip pobeđivanja i zgrtanja materijalnog, koji je očigledno postojao i na kraju rimskog sveta.

Ni ljubav nije tako čest centralni motiv u našoj savremenoj književnosti. Kakva je to ljubav koja je u Vašem romanu "prevazišla svoj kraj"?

– Mislim onako kao što je i Rimsko carstvo prevazišlo svoj kraj. Upravo onako kako sam to videla na pomenutim arheološkim nalazištima. Kada čitate rimske pisce, studirate rimsko pravo ili arhitekturu shvatite koliko velikih dostignuća tog carstva postoji još uvek. Mislim da i velike ljubavi, ako život i ne dozvoli da one opstanu i potraju do kraja, ne bi trebalo da nas parališu i ispune nekom gorčinom. Upravo bi trebalo da nam omoguće da nastavimo dalje i da nas oplemene, kao Rimsko carstvo današnju kulturu. Mada, bilo je vrlo rizično pisati o ljubavi, zato što uvek postoji mogućnost za pisca da sklizne u kič ili pornografiju, teško je tu držati meru. Ipak sam rešila da pokušam i da izdržim "sud", kada to bude gotovo.