Роман је прича

ИНТЕРВЈУ
Мирјана Митровић, књижевница је која се у последње време спомиње као ауторка једног од најбољих романа у прошлој години "Емилија Лета" (издање "Платоа"), којем је за длаку умакла НИН-ова награда. Међутим, и први роман Мирјане Митровић "Аутопортрет са Миленом", који је објављен 1990. године, био је у ужем избору за НИН-ову награду. Ипак, чини се да признања нису особита тежња наше саговорнице која има намеру да бар још две књиге посвети причама из периода Римског царства.

Ваш роман "Емилија Лета" по начину на који је исприповедан и по самој теми делује другачије у односу на остале књиге које су биле у ужој конкуренцији за НИН-ову награду.

– Мислим да се наша књижевна сцена мало запетљала у постмодерни, да су трендови у светској литератури већ одавно окренути на другу страну – ка причи. Прича се вратила у средиште романа. Прво сазнање да се у свету дешава нешто што ми не знамо било је за мене када је Давид Албахари објавио "Мамац". Он, који је најзаслужнији за постмодерну у Србији, направио је роман са врло лепом причом. Још тада ми је рекао да је постмодерна у свету остала само на неким универзитетима, али да се књижевност полако враћа целовитости приче. На основу тога сам одлучила да прихватим оно што сам и иначе мислила да је добро. Прича је нешто што је иманентно човеку и што ће му просто остати као суштинска потреба, ма колико да се свет развија технолошки.

Историјски оквир је привлачан за романописца, међутим код нас писци не смештају причу тако често у период Римског царства. Шта је за Вас био подстрек да се позабавите овим периодом?

– Историјска тематика у романима је добра када преиспитујемо кључна питања и проблеме свога времена и свога живота. Често нам се учини да смо јединствени и непоновљиви и да се оно што се нама дешава никада није раније десило. Тек када мало заронимо у историју видимо да се можда неке форме и детаљи мењају, али да су општељудски проблеми и ситуације који проистичу из људских слабости и врлина, заправо нешто што само мења облик кроз историју.

Да ли сте посећивали Виминацијум, Сирмијум и друге локалитете некадашњег Римског царства на нашем простору, о којима сте писали?

– Свакако. Како год да у времену делује далеко тај свет који сам покушала да оживим у роману, он је заправо ту, око нас, испод градова на којима данас живимо. Фасцинантан је начин на који се то открива. Вероватно је археолозима то уобичајено, то је њихов радни дан. За мене је било чаробно када сам видела остатке римског купатила, улазних капија, мозаика или фресака, на месту на којем испод земље израња римски Виминацијум. Можда је још узбудљивије отићи у Гамзиград, где су потпуно очувани куле и зидови грађевина, са мозаицима који још увек стоје ту, који су саграђени у време Галерија, дакле крајем трећег века наше ере. Све је још увек ту. У Сирмијуму, у данашњој Сремској Митровици, пролазите парком, и онда вам се као прозор отвори место на којем видите остатке царске палате. Па и у Библиотеци града Београда можете да видите и додирнете зид који је настао у време Сингидунума, и који је сада инкорпориран у библиотеку. Можда је то најбољи пример тога како се културни слојеви мењају, пролазе, али не нестају, већ се слажу једни на друге.

Главни женски лик Вашег романа Емилија Лета није царица, нити племкиња, већ обична жена трећег века нове ере. У чему је особеност њене приче?

– У бурним и преломним периодима историје, у којима су мушкарци активно учествовали, тешко сам проналазила описану женску судбину. Моје питање је било: Добро, мушкарци иду у рат, шта раде жене? Дакле, и на тај начин сам бирала време у којем ћу пратити женске ликове. И, као што се мушкарци из рата не враћају непромењени, тако ни жене не пролазе кроз бурна историјска превирања неизмењене. Колико год да је моја јунакиња непроменљива, она у складу са својим идентитетом мора да пригрли све промене и да се и сама мења.

Да ли би свет био другачији да су жене имале више прилике да се искажу на пољу политике?

– Био би вероватно другачији, али нисам сигурна да би био бољи. Не знам да ли жена по себи носи нешто добро. Она, свакако, има мало другачији однос према ратовима, с обзиром на то да као мајка има потребу да брани потомство. Нисам сигурна да су жене ослобођене порока да своје потомство бране на рачун туђег. Мислим да је потребно да се изврши ментална и морална еманципација уопште, да буде превазиђен општевладајући и погрешни принцип побеђивања и згртања материјалног, који је очигледно постојао и на крају римског света.

Ни љубав није тако чест централни мотив у нашој савременој књижевности. Каква је то љубав која је у Вашем роману "превазишла свој крај"?

– Мислим онако као што је и Римско царство превазишло свој крај. Управо онако како сам то видела на поменутим археолошким налазиштима. Када читате римске писце, студирате римско право или архитектуру схватите колико великих достигнућа тог царства постоји још увек. Мислим да и велике љубави, ако живот и не дозволи да оне опстану и потрају до краја, не би требало да нас паралишу и испуне неком горчином. Управо би требало да нам омогуће да наставимо даље и да нас оплемене, као Римско царство данашњу културу. Мада, било је врло ризично писати о љубави, зато што увек постоји могућност за писца да склизне у кич или порнографију, тешко је ту држати меру. Ипак сам решила да покушам и да издржим "суд", када то буде готово.