Ko onemogućava srpsku dijasporu da se vrati

Kad mi je u ,,Politici” 15. maja objavljen tekst pod nazivom ,,Kako onemogućiti srpsku dijasporu da glasa” nisam mislila da ću tako brzo napisati još jedan članak na sličnu temu.Sticajem okolnosti, bila sam u Beogradu u subotu, 9. juna, i našla sam se na koncertu jednog od najboljih amaterskih folklornih društava u Srbiji – AKUD „Mika Mitrović –Jarac”. Ansambl narodnih igara i pesama društva je predivnim koncertom „Igra kao san” u Velikoj dvorani Centra „Sava” proslavljao dvostruki jubilej: 65 godina od svog osnivanja i 50 godina uspešne karijere koreografa i umetničkog direktora Srboljuba Ninkovića.

Za jednog od najistaknutijih solista ovog ansambla koji je briljirao u koreografijama „Srpske svatovske igre Kosovskog Pomoravlja”, „Igre Skopske Crne Gore”, „Stazama Suve planine”, „Noć u mehani” i svakako „Bašalen Romalen – Romske igre iz Vojvodine”, to je zaista bio ostvareni san. Ili nekoliko ostvarenih snova.

AKUD „Mika Mitrović –Jarac” čine uglavnom studenti Medicinskog, Farmaceutskog, Stomatološkog i Veterinarskog fakulteta iz Beograda. Od osnivanja, hiljade studenata je prošlo kroz ovo društvo, osvojene su mnogobrojne nagrade, a mnogi bivši članovi su postali veoma ugledni u svojim profesijama.

Solista Pavle Pavlović je došao pre tri godine u Beograd iz Sakramenta, glavnog grada Kalifornije, gde je rođen i odrastao. Jedva da je znao da sastavi nekoliko rečenica na srpskom jeziku. Pajin san oduvek je bio da studira medicinu, što mu njegova majka Marija Krapčević, koja je sama odgajila dva sina i brinula o staroj majci, nije mogla da priušti. Da bi se studirala medicina u SAD potrebno je prvo završiti četiri godine redovnih studija na nekom od fakulteta i naravno platiti visoke školarine, onda položiti veoma težak prijemni ispit za upis na neki od medicinskih fakulteta, završiti tri godine izuzetno skupih studija, posle ići na stažiranje, pa na specijalizaciju... Mladi lekari, čak i ako odmah nađu posao, godinama moraju da otplaćuju kredite i pozajmice, jer im je prosečni dug po završetku studija medicine u SAD od 150.000 do više od 200.000 dolara.

Rešenje za Pavla je nađeno, studiraće u Beogradu! Pavle je vredno učio jezik, položio prijemni, i sada je redovni student na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Pored mene na koncertu u Centru „Sava” sedela je Pavlova majka Marija, a do nje baka Radmila Krapčević. Obe su doputovale iz Kalifornije da prisustvuju ovom koncertu i vide svog voljenog Pavla u akciji. Dok smo čekali početak koncerta, baka Radmila mi se žalila kako nikako ne može da se izbori sa srpskom birokratijom, kako je onako staru šetaju od šaltera do šaltera. Baka je htela da svom unuku, koji je veoma zavoleo Beograd i Srbiju, ostavi u vlasništvo parče zemlje u okolini Kruševca odakle su Krapčevići, koje je pripadalo njenom mužu, Pavlovom dedi Dragoljubu Krapčeviću, pravoslavnom svešteniku koga je služba prvo odvela u Francusku, gde im se rodila ćerka Marija, a onda preko Kanade u Kaliforniju. Deda je umro pre više do 25 godina, tako da ga Pavle nije ni upamtio. I počela je šetnja od šaltera do šaltera, od grada do grada. „Gospođo, da biste izvadili ove potvrde, treba vam lična karta. Šta, nemate ličnu kartu a ni pasoš!? To morate prvo da izvadite. Gospođo, da biste izvadili ličnu kartu, morate da mi donesete izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu i adresu prebivališta u Srbiji. Kako nemate prebivalište u Srbiji? Nema vas ni u starim knjigama rođenih u Beogradu? Nemate ni uverenje o državljanstvu? Onda nađite potvrde za vašeg oca. Gde vam je otac rođen, u Beogradu? Kako nije upisan?” I tako ukrug.

Prekinusmo razgovor jer je koncert počinjao. Mamu Mariju sedište nije držalo, stalno je poskakivala i pokazivala nam: „Eno Paje, onaj prvi, koji vodi kolo, sa maramicom. Eno Paje, sa šubarom, treći sleva! Bravoooo, Pajo!! Bravooo, Pajooo!!”

Koncert je završen ovacijama posle poslednje tačke „Bašalen Romalen – Romske igre iz Vojvodine”, gde je Pavle kao jedan od solista bio nenadmašan. Publika je bila na nogama i ovacijama vraćala mlade medicinare nekoliko puta na binu.

Pavle nas je našao čim se malo publika razišla, i onako uzbuđen i znojav, u šarenoj nošnji iz poslednje koreografije, grlio mamu i baku. A onda je odjurio da sa ansamblom negde proslave ovaj veliki uspeh, i usput nam dobacio: „Juče sam polagao jedan ispit na fakultetu a u ponedeljak polažem drugi!”

Odakle Pavlu tolika ljubav za srpske narodne igre i pesme? Pa naravno, od mame Marije. Pored stalnog posla u Sakramentu, Marija je dugogodišnji direktor i koreograf srpskog folklornog ansambla „Aska”, poznatog u Kaliforniji. Drži školu srpskih narodnih igara, kao i predavanja na tu temu, mada nikada nije živela u Srbiji. Potvrdu za svoj dugogodišnji rad u ovoj oblasti dobila je na sasvim neobičan način. Kada je Novak Đoković pobedio na Otvorenom prvenstvu SAD prošle godine (Ju-Es open), intervjuisan je na svim medijima u SAD. Dobio je i poziv da bude glavni gost na veoma popularnom večernjem šou koji vodi Džej Leno. (Novak ne bi bio Novak da na svakom mestu ne promoviše svoj narod i njegovu kulturu: tražio je da se odigra kolo uživo. Producenti su se našli u problemima gde za jedan dan da nađu igrače i koreografa. Izbor je pao na Mariju, koja je odmah sela na avion za Los Anđeles, noseći note „Harmonikaškog kola”. Igrači i nošnje su nađeni, koreografija spremljena, a orkestar Riki Majnora koji je note dobio uveče već je sledećeg dana na probi u jedan sat po podne bez greške svirao kolo. Sve je proteklo fantastično, u kolo su se pored Noleta uhvatili Džej Leno i Kejti Holms (supruga Toma Kruza). Za izvanredan rad Marija je od Noleta dobila potpis na opanku!

Šetajući ulicama vrućeg Beograda posle koncerta i druženja sa prijateljima iz Kalifornije, udisala sam opojni miris lipa, kojih na žalost nema u SAD, i razmišljala gde su nestala ona obećanja iz 2002. da će se pojednostaviti procedure za dobijanje srpskog državljanstva, i da će se efikasno vratiti oduzeta imovina. Po najnovijem popisu, nas ima manje u Srbiji za nekoliko stotina hiljada. Mladi još uvek listom odlaze, a ja se ponovo pitam ko to onemogućava srpsku dijasporu da se vrati?