Maksi kvote, a potrebe?

Filozofski fakultet u Beogradu će ove godine upisati 640 studenata koji će biti finansirani iz budžeta i 70 koji će plaćati studije. Sličnu praksu slede i: Ekonomski fakultet, koji će upisati ukupno 570 budžetskih i 780 samofinansirajućih studenata i Pravni fakultet– upisuje 600 studenata koje plaća država i 900 studenata koji se samofinansiraju... Ovo su neki primeri upisnih kvota koje nisu proporcionalne zahtevima tržišta rada. Šta to znači? Da završetkom studija i diplomiranjem na fakultetima mlad čovek u ovom trenutku nema perspektivu zapošljavanja.

Kao što se možda pretpostavlja, studenti su žrtve jednog sistema koji zahteva sve veći broj visokoobrazovanih, i to samo zbog agende čiji je cilj dostizanje obrazovnog proseka stanovništva EU. S obzirom na to da statističke knjige sa popisa 2011. koje se tiču obrazovne strukture stanovništva izlaze tek u oktobru, zadovoljiću se kratkim osvrtom na stanje iz 2002. Prema tadašnjem popisu, Srbija je imala nešto više od šest odsto visokoobrazovanih, plus otprilike isto toliko sa višim obrazovanjem, Nastojanjem da dostignemo standarde EU (oko 40 odsto visokoobrazovanih) urušićemo kvalitet nastave u Srbiji koja ionako nije na zavidnom nivou. U cilju dostizanja standarda EU, u ovoj zemlji je u usponu osnivanje privatnih fakulteta koji dalje degradiraju studije. Procesom akreditacije, dozvole za rad dobili su i fakulteti sumnjivog kvaliteta, koji svoju nastavu neretko održavaju u famoznim isturenim odeljenjima, gde se polaže lako i brzo. Kada završe studije, takvi studenti se takođe ubrajaju u fakultetski obrazovane građane koji poboljšavaju nacionalni obrazovni prosek. Tako je bar na papiru.

Šta će ovom društvu 100 sociologa iz godine u godinu? Ili 1.500 pravnika? Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, u Beogradu na posao čeka 97.000 ljudi. Najmanje tražena zanimanja su: sociolog, politikolog, istoričar, istoričar umetnosti, filozof, arheolog, hemijski tehničar, slikar. Ni fakultetska diploma pravnog i ekonomskog nije se pokazala kao dobar izbor, jer je u prošloj godini, na nivou Srbije, bilo samo 976 ponuda za pravnike, kojih je oko 4.500 na birou,i svega 1.500 otvorenih mesta za ekonomiste, iako ih je nezaposlenih osam hiljada.Drugim rečima, ponuda poslova je skoro pet puta manja od raspoložive radne snage.

Istovremeno, kvote na fakultetima ostaju iste. U ovakvim slučajevima, imamo suficit ljudi koji predstavljaju neefikasno alociran resurs zato što ne rade posao za koji su se školovali. Nisu opravdali novac koji je društvou njih uložilo (ako su se školovali na budžetu). Imamo sada armiju studenata koji nisu motivisani, profesori ne mogu da posvete pažnju svima (za razliku od master studija na Filozofskom fakultetu koje sam pohađao i koje su bile organizovane iznenađujuće dobro, pretežno zbog male grupe studenata), a da bi veliki broj studenata mogli da ocene, profesori sa, na primer, FPN ukinuli su seminarske radove.Ljudi završavaju fakultete i ne znaju da pišu. Kriterijumi su bitno sniženi.

Pomenuo sam, manje-više tri fakulteta sa gorućim problemom studenata koji posle diplomiranja ne mogu da nađu posao. Problem, međutim, nije ograničen samo na ove fakultete. Na tržištu imamo iveliki broj nezaposlenih lekara, ali kvote na medicini ostaju nepromenjene. U jednoj bolnici u Srbiji doktor se prekvalifikovao u medicinskog tehničara kako bi radio neki posao.

Gde vidim rešenje? Svakako u smanjenju upisnih kvota i jačanju veza sa privredom. Poznato je da u primarni sektor, između ostalog, spadaju poljoprivreda, u sekundarni industrija, u tercijarni trgovina, kvartarni mediji i obrazovanje.Gde naša država traži šansu? U kom pravcu želimo da se razvijamo? Trebalo bi uraditi analizu potreba, koja se prema rečima novog rektora BU, ne radi godinama, a upisne kvote su nasleđene ,,iz prethodnih decenija”, što znači iz socijalističkog perioda!Od tada, kao da se ništa nije promenilo.

Drugo, neka država za svaki fakultet odredi neku kvotu.Na primer, deset sociologa godišnje će biti na budžetu i njima će država garantovati zaposlenje posle studija. Da li će se pored tih deset upisati još 300 studenata –nije stvar države, ona garantuje onoliko koliko njena privredna struktura može da apsorbuje. Poenta je u sledećem: neophodna je ozbiljna, oštra i dosledna promena upisne i obrazovne politike.Ovako kako je sada, fakulteti služe za proizvodnju nezaposlenih, sutra očajnih, onih koji će otići u inostranstvo. Koliko je još najboljih stručnjaka potrebno da ode iz Srbije da bi se nadležni prizvali pameti? Da li će se iko, iskreno, zamisliti nad rezultatima popisa stanovništva koji je u zemlji sa nevelikih 7,5 miliona stanovnika u roku od devet godina iskazao pad od 380.000?!

Sociolog