Srpska šljivovica protiv oštrih reči

Od našeg specijalnog izveštača

Visbaden – Manfred Baelharc, upravnika Štac teatra iz Vizbadena inicijator je i osnivač Bijenalnog festivala nove evropske drame koji je pre 20 godina zaživeo u Bonu, a kasnije preseljen u Vizbaden. Ovih dana energični Baelharc ima pune ruke posla jer trebalo je organizovati ovu pozorišnu svetkovinu koja traje do 24. juna, a na kojoj su prisutni umetnici iz 30 zemalja sa svojim zanimljivim scenskim ostvarenjima. Među njima i autorski tim Bitef teatra i Hartefakt fonda sa predstavom „Hipermnezija” u režiji Selme Spahić.

Neumorni Manfred Baelharc kao da ne zna za predah. Pored toga što uspešno rukovodi Štac teatrom, u narednoj sezoni režiraće dve predstave: operu „Uspon i pad grada Mahagonija” po delu Brehta, zatim i Ibzenovu dramu „Divlja patka”. I pored mnogobrojnih obaveza Manfred Baelharc koji je do sada osnovao osam festivala rado se odazvao pozivu da govori za „Politiku”.

– Ne mogu da se požalim da mi je dosadno, ali ni da sam umoran jer volim svoj posao. Volim umetničke izazove koji me podstiču u tragalačkom smislu. Festivali su neophodni zbog razmene scenskih iskustava i energije i zato nastojimo da komuniciramo sa pozorištima izvan Nemačke, a ne samo da se zadržimo na svojim teatrima. Tako upoznajemo nove umetnike, nove ljude i to mi podiže adrenalin. Štac teatar u Vizbadenu ima četiri scene na koje godišnje izvedemo i do 32 premijere. U narednoj sezoni planiramo šest operskih predstava, četiri baletske, 13 dramskih ostvarenja, pet dečjih, kao i mnogobrojne koncerte. Sve to radi umetnički ansambl od 550 zaposlenih. Tokom sezone odigramo preko 1.000 predstava. Atmosfera u našoj kući s vremena na vreme bude napeta jer se mnogo radi, ali isto tako ne sme da se desi da otkažemo neku predstavu. Radije ćemo angažovati nekog umetnika sa drugog kraja sveta da zameni bolesnog kolegu nego da dozvolimo da naša publika ostane uskraćena za umetnički čin.

Kako finansijski izlazite na kraj sa tako velikom produkcijom?

Imamo provereni sistem funkcionisanja koji ni u jednom segmentu ne sme da zataji. U našem pozorišnom sistemu kriza se osetila 2008. godine. Ako bi se Nemačka poredila sa Srbijom, to je svakako u mnogo manjoj meri tako da mi je neprijatno i da govorim o krizi i njenim razmerama i posledicama. Negde su se ti tragovi malo izraženije osetili u Istočnoj Nemačkoj, jer kada je naišao taj krizni talas bilo je pokušaja da se pojedina pozorišta zatvore kako bi se popunile neke rupe. To je bilo, ponavljam samo u Istočnoj Nemačkoj, ali u internacionalnim razmerama ne bi bilo korektno da se Nemačka žali. Gostujući sa svojim predstavama po mnogim gradovima van zemlje imao sam priliku da vidim kako funkcionišu druga pozorišta, zemlje i umetnički ansambli i zato nemamo pravo da se žalimo na krizu.

Vizbaden je ovih dana centar evropskog scenskog izraza. Koje su po vašem mišljenju njegove glavne odlike?

Evropu kao takvu ne shvatam kao Evropsku uniju već kao kontinent. Dakle naši patroni posmatraju rad umetnika iz 42 zemlje. Između umetničkih poetika tih zemalja postoje ogromne razlike zato je teško dati generalnu sliku. Ipak gledati različite pristupe u samom pozorišnom izrazu na jednom mestu jako je zanimljivo i korisno, kako za umetnike, tako i za publiku. U tom smislu mislim na socijalne i političke razlike u smislu uslova rada. Obaveza organizatora festivala jeste da prati pod kojim uslovima, okolnostima stvaraju svoje pozorišne predstave. Isto tako festival u Vizbadenu nastoji da svojoj publici predstavi ono što je esencija, obeležje pozorišne umetnosti u različitim evropskim državama.

Koliko pratite i poznajete srpsku pozorišnu scenu i kako je doživljavate?

Početkom 1992. godine kada je osnovano Bijenale nove evropske drame u Bonu na našem festivalu predstavljena je drama „Kovači” Miloša Nikolića. Tu je i započeo naš susret sa srpskim pozorištem. Lep uspeh ostvarila je kod nas dramska autorka Biljana Srbljanović nekoliko godina kasnije sa komadom „Porodične priče”. Srbljanovićeva je u okviru festivala držala svoje radionice i stasavala uz nas. Jako cenim i Milenu Marković čija je drama „Šine” bila pravo festivalsko otkriće. Jako se radujem što ove godine imamo šarenoliku produkciju sa nekadašnjeg jugoslovenskog prostora. Festivali su u tom smislu dragoceni jer se susreću kulture različitih zemalja i njihovi umetnici. U vreme kada je ratni vihor zahvatio Jugoslaviju na festival sam ciljno pozvao umetnike sa ovog balkanskog parčeta zemlje da sednu za isti sto. Među njima Slobodana Šnajdera, Gorana Stefanovskog i druge dramske autore. Pokušao sam da napravim javnu diskusiju sa jasnom porukom: „Čekajte ljudi, pa vi ste godinama bili prijatelji”. Pitanje koje sam postavio glasilo je: Koliko novonastala situacija ima uticaja na vaš rad u pozorištima bivšeg prostora. Prvo nisu bili oduševljeni idejom da sednu za isti sto i razgovaraju, pa je i diskusija bila kontroverzna sa puno zamerki i oštrih reči. Sedeli smo tako i mrko se gledali dok nisam doneo u šator dva litra odlične srpske šljivovice. Posle nje je sve išlo lakše. Usledila je prijateljska atmosfera.

B. G. Trebješanin