Српска шљивовица против оштрих речи

Од нашег специјалног извештача

Висбаден – Манфред Баелхарц, управника Штац театра из Визбадена иницијатор је и оснивач Бијеналног фестивала нове европске драме који је пре 20 година заживео у Бону, а касније пресељен у Визбаден. Ових дана енергични Баелхарц има пуне руке посла јер требало је организовати ову позоришну светковину која траје до 24. јуна, а на којој су присутни уметници из 30 земаља са својим занимљивим сценским остварењима. Међу њима и ауторски тим Битеф театра и Хартефакт фонда са представом „Хипермнезија” у режији Селме Спахић.

Неуморни Манфред Баелхарц као да не зна за предах. Поред тога што успешно руководи Штац театром, у наредној сезони режираће две представе: оперу „Успон и пад града Махагонија” по делу Брехта, затим и Ибзенову драму „Дивља патка”. И поред многобројних обавеза Манфред Баелхарц који је до сада основао осам фестивала радо се одазвао позиву да говори за „Политику”.

– Не могу да се пожалим да ми је досадно, али ни да сам уморан јер волим свој посао. Волим уметничке изазове који ме подстичу у трагалачком смислу. Фестивали су неопходни због размене сценских искустава и енергије и зато настојимо да комуницирамо са позориштима изван Немачке, а не само да се задржимо на својим театрима. Тако упознајемо нове уметнике, нове људе и то ми подиже адреналин. Штац театар у Визбадену има четири сцене на које годишње изведемо и до 32 премијере. У наредној сезони планирамо шест оперских представа, четири балетске, 13 драмских остварења, пет дечјих, као и многобројне концерте. Све то ради уметнички ансамбл од 550 запослених. Током сезоне одиграмо преко 1.000 представа. Атмосфера у нашој кући с времена на време буде напета јер се много ради, али исто тако не сме да се деси да откажемо неку представу. Радије ћемо ангажовати неког уметника са другог краја света да замени болесног колегу него да дозволимо да наша публика остане ускраћена за уметнички чин.

Како финансијски излазите на крај са тако великом продукцијом?

Имамо проверени систем функционисања који ни у једном сегменту не сме да затаји. У нашем позоришном систему криза се осетила 2008. године. Ако би се Немачка поредила са Србијом, то је свакако у много мањој мери тако да ми је непријатно и да говорим о кризи и њеним размерама и последицама. Негде су се ти трагови мало израженије осетили у Источној Немачкој, јер када је наишао тај кризни талас било је покушаја да се поједина позоришта затворе како би се попуниле неке рупе. То је било, понављам само у Источној Немачкој, али у интернационалним размерама не би било коректно да се Немачка жали. Гостујући са својим представама по многим градовима ван земље имао сам прилику да видим како функционишу друга позоришта, земље и уметнички ансамбли и зато немамо право да се жалимо на кризу.

Визбаден је ових дана центар европског сценског израза. Које су по вашем мишљењу његове главне одлике?

Европу као такву не схватам као Европску унију већ као континент. Дакле наши патрони посматрају рад уметника из 42 земље. Између уметничких поетика тих земаља постоје огромне разлике зато је тешко дати генералну слику. Ипак гледати различите приступе у самом позоришном изразу на једном месту јако је занимљиво и корисно, како за уметнике, тако и за публику. У том смислу мислим на социјалне и политичке разлике у смислу услова рада. Обавеза организатора фестивала јесте да прати под којим условима, околностима стварају своје позоришне представе. Исто тако фестивал у Визбадену настоји да својој публици представи оно што је есенција, обележје позоришне уметности у различитим европским државама.

Колико пратите и познајете српску позоришну сцену и како је доживљавате?

Почетком 1992. године када је основано Бијенале нове европске драме у Бону на нашем фестивалу представљена је драма „Ковачи” Милоша Николића. Ту је и започео наш сусрет са српским позориштем. Леп успех остварила је код нас драмска ауторка Биљана Србљановић неколико година касније са комадом „Породичне приче”. Србљановићева је у оквиру фестивала држала своје радионице и стасавала уз нас. Јако ценим и Милену Марковић чија је драма „Шине” била право фестивалско откриће. Јако се радујем што ове године имамо шаренолику продукцију са некадашњег југословенског простора. Фестивали су у том смислу драгоцени јер се сусрећу културе различитих земаља и њихови уметници. У време када је ратни вихор захватио Југославију на фестивал сам циљно позвао уметнике са овог балканског парчета земље да седну за исти сто. Међу њима Слободана Шнајдера, Горана Стефановског и друге драмске ауторе. Покушао сам да направим јавну дискусију са јасном поруком: „Чекајте људи, па ви сте годинама били пријатељи”. Питање које сам поставио гласило је: Колико новонастала ситуација има утицаја на ваш рад у позориштима бившег простора. Прво нису били одушевљени идејом да седну за исти сто и разговарају, па је и дискусија била контроверзна са пуно замерки и оштрих речи. Седели смо тако и мрко се гледали док нисам донео у шатор два литра одличне српске шљивовице. После ње је све ишло лакше. Уследила је пријатељска атмосфера.

Б. Г. Требјешанин