Putin na Bliskom istoku

Netanja, Izrael – Predsednik Rusije Vladimir Putin stigao je juče u posetu Izraelu, gde je s najvišim zvaničnicima razgovarao o situaciji u regionu, posebno u Siriji. Tokom svoje prve posete Izraelu od kada je u martu ponovo izabran za predsednika, Putin se sastao s premijerom i predsednikom Benjaminom Netanijahuom i Šimonom Peresom.

Ruski predsednik je u gradu Netanju prisustvovao otkrivanju spomenika u znak sećanja na vojnike sovjetske Crvene armije koji su se borili protiv nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Tokom turneje po Bliskom istoku Putin će se na Zapadnoj obali sastati s palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom, a otvoriće i ruski kulturni centar. Posle Zapadne obale, ruski predsednik će otići u Jordan, gde će ga primiti kralj Abdulah Drugi.

***

Dolazak Putina na Bliski istok u trenutku kada je temperatura u celom regionu zagrejana do usijanja, što zbog rata u Siriji, što zbog odlučnosti ne tako udaljenog Irana da istraje u osvajanju vojne nuklearne tehnologije, nedvosmisleno ukazuje da je za Rusiju ovaj deo sveta i dalje od ključnog značaja. U tom smislu se izjasnio i predsednikov savetnik Jurij Ušakov koji je u izjavi za medije posebno istakao „značaj bliskoistočnog regiona u sistemu ruskih spoljnopolitičkih prioriteta”.

Dve teme sigurno su na samom vrhu liste pitanja sa kojima Putin dolazi pred domaćine. To su Sirija i Iran. U oba slučaja, pristup Rusije u mnogome se razlikuje od načina na koji na njih gledaju na Zapadu i među zapadnim saveznicima na ovom prostoru, a pre svega u Izraelu.

Kada je reč o tretiranju događaja u Siriji, u Moskvi uopšte nemaju iluziju da je cilj zapadnih saveznika, predvođenih Vašingtonom, bilo šta drugo do svrgavanje režima predsednika Bašara el Asada. Poučeni iskustvima, ne tako davnih, nasilnih promena režima u Libiji ili Iraku, u ruskoj prestonici nisu spremni da sličnoj sudbini prepuste i Siriju.

U tom smislu, a prema nekim zapadnim izvorima, Asadu je iz Moskve savetovano da organizuje prevremene predsedničke izbore čime bi funkciji šefa države obezbedio dodatni legitimitet. Time bi i protivnicima režima bio izbijen adut po kojem je sirijski narod primoran da opstaje pod vlašću koju ne želi. Ali ovo, na neki način, ukazuje i na to da ruska strana nije voljna da se i oružano uvlači u sirijski konflikt.

Sa druge strane, posle obaranja turskog borbenog aviona nad Sredozemljem, za koje je odgovorna sirijska protivavionska odbrana, moguće uplitanje izvana u tamošnju dramu postaje daleko izglednije. Ipak, poznavaoci vojnih prilika i tu su oprezni.

„Dok Rusija i Kina ne promene stavove povodom Sirije, na kojima za sada insistiraju, NATO ne može ništa konkretno da uradi”, preneo je italijanski list „Stampa”. A da u Moskvi pažljivo prate šta se sve dešava na sirijskom terenu potvrđuje i podatak da u ovoj bliskoistočnoj zemlji trenutno živi i radi oko 100.000 građana Ruske Federacije.

Ne manje delikatna je i tema iranskog nuklearnog programa. Od Rusije se traži da se priključi zapadnim zemljama koje su uvele sankcije vladi u Teheranu, ne bi li je naterale da se potpuno odrekne nuklearnih planova koji za cilj imaju, kako tvrde u Jerusalimu, isključivo proizvodnju bombe razorne moći.

Rusija ovakvom rešenju nije sklona pošto, kako je svojevremeno izjavio Putin, ne postoje valjani dokazi da iranski naučnici na umu imaju izgradnju bombe, a ne upotrebu nuklearne energije u mirnodopske svrhe.

Ma koliko današnja Putinova poseta imala odjeka u međunarodnoj javnosti, teško je verovati da će se bilo šta u stavovima, njegovim i njegovih domaćina, izmeniti do te mere da sa više optimizma može da se gleda na događaje na uvek zapaljivom Bliskom istoku.