Priština prodaje zalihe uglja

Odluka Vlade Kosova da proda preduzeće za distribuciju i snabdevanje strujom, ponovo pokreće pitanje imovine u južnoj srpskoj pokrajini. Ne treba sumnjati u pisanje novina da je ponuda iz Prištine izazvala veliko interesovanje stranih investitora. U igri su nalazišta lignita procenjena na 15 milijardi tona, što je 76 odsto od ukupnih rezervi uglja u Srbiji koja bi, prema proceni stručnjaka, mogla da se koristi za proizvodnju struje bar 100 godina.

Na konkurs su se javile dve kompanije iz Turske, a firma bivšeg komandanta NATO-a Veslija Klarka zatražila je licencu za istraživanje rezervi kako bi iz uglja dnevno proizvodila do 100.000 barela sintetičke nafte.

Imovina srpske države na Kosmetu, preduzeća iz centralnog dela zemlje i pokrajine Vojvodine, već deset godina se privatizuje, a imovina građana srpske nacionalnosti u južnoj pokrajini se uzurpira i uništava. Do 31. marta 2010. na Kosmetu je ukupno privatizovano 545 društvenih preduzeća, a u prištinski Privatizacioni fond slilo se više od 460 miliona evra. Većina od preostalih preduzeća je u mestima sa većinskim srpskim stanovništvom. Među njima je RMHK „Trepča” i kompleks hotela i skijališta „Brezovica”, kao i javna preduzeća. Kosovska poverilačka agencija procenila je da njihova vrednost premašuje dve milijarde evra.

Da li Srbija preduzima sve da zaštiti svoja prava i vlasništvo na Kosmetu?

Milivoje Miletić, direktor Biroa za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije, kaže da je ekonomska situacija na Kosmetu dramatična i da takozvana Vlada Kosova nastoji da sve što je srpska imovina proda. U Vladi Srbije rekli su da država mora da preduzme neke mere, što će biti jedan od prioriteta nove vlade.

– Ova i naredna godina za vlast u Prištini biće veoma kritična, minus u njihovom budžetu je ogroman, a vrednost kosovskog izvoza pokriva samo 10 odsto vrednosti uvoza – ukazuje Miletić. – Srbija mora oštro da se suprotstavi nameri Prištine da proda zalihe uglja, jer je reč o delu prirodnog bogatstva čiji je vlasnik država Srbija. Možda bi bilo dobro da država sada postupi kao Telekom „Srbija” u jesen 2010. Tada je kosovska vlada objavila nameru da proda deo Pošte i srpskog Telekoma, ali je Telekom „Srbija” u „Fajnenšel tajmsu” objavio oglas sa upozorenjem potencijalnim kupcima da će u ovom slučaju kupiti nešto što Priština ne može da prodaje, jer je tuđe.

Prema saznanju Ministarstva za Kosovo i Metohiju, za kupovinu dela srpske Pošte i Telekoma do 13. septembra 2010. godine kosovska vlada primila je pet ponuda stranih kompanija zainteresovanih za kupovinu 75 odsto kapitala ovog preduzeća, očekujući da inkasira između 300 i 600 miliona evra.

Uprkos protivljenju Vlade Srbije, sa kojim su upoznate i institucije međunarodne zajednice, civilna misija Ujedinjenih nacija na Kosmetu (Unmik) od 2002. godine sprovodila je nakaradnu privatizaciju društvenih firmi. Neophodnost privatizacije na Kosmetu srpska vlada nije osporavala. U svojim apelima upućenim misiji UN na Kosmetu, Svetskoj banci, Komisiji Evropske unije i drugim međunarodnim faktorima samo je tražila da se poštuju važeći međunarodni standardi zaštite svojine i poverilaca. Uključujući i prava izbeglih Srba i drugih koji su bili zaposleni u tim preduzećima. Posle više od godinu dana, privatizacija je privremeno obustavljena, da bi posle izvesnog vremena bila nastavljena.

„Unmik” je svemu kumovao, a izvršilac je bila Kosovska poverilačka agencija. Ne vodeći računa o učešću preduzeća iz centralnog dela Srbije u vlasništvu, KAP je sve firme predviđene za prodaju proglasio društvenim, uključujući i one koje su posle 1989. godine promenile vlasničku strukturu. KAP-u je dato pravo upravljanja nad preduzećima, a zatim se pristupalo njihovoj privatizaciji takozvanom spin-of metodom i procesom likvidacije.

Od preduzeća koja su se privatizovala, a u 95 odsto slučajeva kupci su bili Albanci, izdvajalo se sve što je vredno, a zatim se osnivala posebna firma ćerka. Ona se prodavala na tenderu, a firma majka preuzimala je sve obaveze. Nad njom se odmah sprovodila likvidacija, tako da poverioci iz trećeg kruga podmirivanja ne mogu da naplate svoja potraživanja. Sva imovina koja nije uključena u prodaju po navedenoj metodi, prodaje se u procesu likvidacije.

Mnoga preduzeća i banke iz centralne Srbije su podnosila tužbe nadležnom „Vrhovnom sudu Kosova”. Tužbe su odbacivane kao neosnovane, a tužioci upućivani na Međunarodni sud u Strazburu.