Приштина продаје залихе угља

Одлука Владе Косова да прода предузеће за дистрибуцију и снабдевање струјом, поново покреће питање имовине у јужној српској покрајини. Не треба сумњати у писање новина да је понуда из Приштине изазвала велико интересовање страних инвеститора. У игри су налазишта лигнита процењена на 15 милијарди тона, што је 76 одсто од укупних резерви угља у Србији која би, према процени стручњака, могла да се користи за производњу струје бар 100 година.

На конкурс су се јавиле две компаније из Турске, а фирма бившег команданта НАТО-а Веслија Кларка затражила је лиценцу за истраживање резерви како би из угља дневно производила до 100.000 барела синтетичке нафте.

Имовина српске државе на Космету, предузећа из централног дела земље и покрајине Војводине, већ десет година се приватизује, а имовина грађана српске националности у јужној покрајини се узурпира и уништава. До 31. марта 2010. на Космету је укупно приватизовано 545 друштвених предузећа, а у приштински Приватизациони фонд слило се више од 460 милиона евра. Већина од преосталих предузећа је у местима са већинским српским становништвом. Међу њима је РМХК „Трепча” и комплекс хотела и скијалишта „Брезовица”, као и јавна предузећа. Косовска поверилачка агенција проценила је да њихова вредност премашује две милијарде евра.

Да ли Србија предузима све да заштити своја права и власништво на Космету?

Миливоје Милетић, директор Бироа за регионалну сарадњу Привредне коморе Србије, каже да је економска ситуација на Космету драматична и да такозвана Влада Косова настоји да све што је српска имовина прода. У Влади Србије рекли су да држава мора да предузме неке мере, што ће бити један од приоритета нове владе.

– Ова и наредна година за власт у Приштини биће веома критична, минус у њиховом буџету је огроман, а вредност косовског извоза покрива само 10 одсто вредности увоза – указује Милетић. – Србија мора оштро да се супротстави намери Приштине да прода залихе угља, јер је реч о делу природног богатства чији је власник држава Србија. Можда би било добро да држава сада поступи као Телеком „Србија” у јесен 2010. Тада је косовска влада објавила намеру да прода део Поште и српског Телекома, али је Телеком „Србија” у „Фајненшел тајмсу” објавио оглас са упозорењем потенцијалним купцима да ће у овом случају купити нешто што Приштина не може да продаје, јер је туђе.

Према сазнању Министарства за Косово и Метохију, за куповину дела српске Поште и Телекома до 13. септембра 2010. године косовска влада примила је пет понуда страних компанија заинтересованих за куповину 75 одсто капитала овог предузећа, очекујући да инкасира између 300 и 600 милиона евра.

Упркос противљењу Владе Србије, са којим су упознате и институције међународне заједнице, цивилна мисија Уједињених нација на Космету (Унмик) од 2002. године спроводила је накарадну приватизацију друштвених фирми. Неопходност приватизације на Космету српска влада није оспоравала. У својим апелима упућеним мисији УН на Космету, Светској банци, Комисији Европске уније и другим међународним факторима само је тражила да се поштују важећи међународни стандарди заштите својине и поверилаца. Укључујући и права избеглих Срба и других који су били запослени у тим предузећима. После више од годину дана, приватизација је привремено обустављена, да би после извесног времена била настављена.

„Унмик” је свему кумовао, а извршилац је била Косовска поверилачка агенција. Не водећи рачуна о учешћу предузећа из централног дела Србије у власништву, КАП је све фирме предвиђене за продају прогласио друштвеним, укључујући и оне које су после 1989. године промениле власничку структуру. КАП-у је дато право управљања над предузећима, а затим се приступало њиховој приватизацији такозваном спин-оф методом и процесом ликвидације.

Од предузећа која су се приватизовала, а у 95 одсто случајева купци су били Албанци, издвајало се све што је вредно, а затим се оснивала посебна фирма ћерка. Она се продавала на тендеру, а фирма мајка преузимала је све обавезе. Над њом се одмах спроводила ликвидација, тако да повериоци из трећег круга подмиривања не могу да наплате своја потраживања. Сва имовина која није укључена у продају по наведеној методи, продаје се у процесу ликвидације.

Многа предузећа и банке из централне Србије су подносила тужбе надлежном „Врховном суду Косова”. Тужбе су одбациване као неосноване, а тужиоци упућивани на Међународни суд у Стразбуру.