Muve bez glave

Pometnja i konfuzija u kojoj su se našli političari poslednjih nedelja dovoljno je očigledna, ali ova kolumna neće biti o tome, već o pometnji u javnosti. Najpre smo mesec dana poput siročića strpljivo čekali da ponovo dobijemo poglavare. Nismo se opredeljivali ni levo ni desno, niti smo postavljali ikakve uslove.

Za to vreme sve kombinacije su bile moguće, a političari nisu izjavljivali ništa konkretno. A sada se ispostavlja da smo osim „neočekivanog” predsednika dobili i neočekivanu vladu, za koju nemamo ni najblažeg pojma šta bi ona mogla da radi. Pa ipak, mi ne mislimo da je to nešto neprirodno. Kao u Beketovoj drami, mi čekamo Godoa u liku spasiteljske vlade. Nas izgleda ništa ne može razuveriti da spas dolazi odatle, od političara i vlade.

A, u stvari, mi nemamo problem sa političarima, već sa javnošću. Političari rade šta hoće iz prostog razloga što to mogu, zbog toga što im javnost nije postavila nikakve okvire za delanje. Ono što mi njima poručujemo jeste da mogu slobodno biti neodgovorni i posvećeni vlastitom hedonizmu. To se lepo ogleda u reakcijama iz Demokratske stranke posle gubitka mogućnosti da učestvuju u vladi. Dragoljub Mićunović kaže: „možda će biti vrlo prijatno delovati iz opozicije”, kao da je prijatnost ono o čemu sada treba razmišljati. To zadovoljstvo zbog odsustva formalne odgovornosti neće remetiti ni to što će „narod možda biti nezadovoljan” i „što će možda biti buna, štrajkova, afera”, jer te bune nemaju sada više ništa sa dojučerašnjom vlašću.

Na novonastalu situaciju nisu bolje reagovali ni mediji. Urednik „Vremena” Dragoljub Žarković u prvoj rečenici svog komentara konstatuje da je od tri funkcije koje je mogao da vrši, Tadiću ostala samo jedna, predsednika DS, ali odmah prorokuje da bi lako i tu mogao da izgubi zbog nespornih izbornih pobednika Pajtića i Đilasa. To je isti urednik koji je pred drugi krug izbora rutinski stavljao etiketu „gubitnik” i spekulisao o načinima opstanka T. Nikolića kao šefa SNS-a posle izbornog poraza. Ali, ovde je nešto drugo još zanimljivije. Otpisujući Tadića, Žarković spinuje snagu njegovih stranačkih rivala, sugerišući da ih izborni rezultati obavezuju na „jačanje autonomije” Beograda i Vojvodine. Pri tom njihova snaga narasta do snage ovih „entiteta”: „Kad Beograd i Vojvodina kihnu, cela Srbija se prehladi.” Pajtić je Vojvodina, a Đilas Beograd.

Kada kažem da nam je potrebna javnost, onda mislim da su nam potrebni ljudi kojima neće pasti na pamet da govore ovakve stvari. Ne zbog toga što se radi o ova dva političara iz redova DS, nego zbog toga što bi odnos političara i građana, odnosno, javnosti, trebalo da bude upravo obrnut. Nisu građani ti koji bi od političara trebalo da očekuju spas i identitet, nego bi političari trebalo da svoj identitet dobijaju od javnosti, zajedno sa većim delom njihovog programa. Ovaj odnos građana i političara koji mi sada imamo jeste definicija autoritarnosti.

I ta autoritarnost je toliko sveprisutna da je više uopšte ne primećujemo. Reakcije koje su pratile izbor Tomislava Nikolića uobličene u rečenice: „To nije moj predsednik”, „Iseliću se iz Srbije”, u stvari su takođe posledica uverenja da su političari neko ko zahteva da se na oltar njihove sujete mora položiti deo vlastitog identiteta. Kao da su činjenicom da su na vlasti dobili nešto poput prava prve bračne noći, pa je sada tragedija ako je na vlasti neko koga baš ne želimo u toj ulozi.

Umesto da se brinemo ko je na vlasti, trebalo bi da se brinemo oko toga šta političari mogu da rade. Moguće je da političari slušaju javnost, umesto da javnost sluša političare. Problem je samo u tome što naša javnost ćuti.

* autor je urednik sajta filozofijainfo.com