Муве без главе

Пометња и конфузија у којој су се нашли политичари последњих недеља довољно је очигледна, али ова колумна неће бити о томе, већ о пометњи у јавности. Најпре смо месец дана попут сирочића стрпљиво чекали да поново добијемо поглаваре. Нисмо се опредељивали ни лево ни десно, нити смо постављали икакве услове.

За то време све комбинације су биле могуће, а политичари нису изјављивали ништа конкретно. А сада се испоставља да смо осим „неочекиваног” председника добили и неочекивану владу, за коју немамо ни најблажег појма шта би она могла да ради. Па ипак, ми не мислимо да је то нешто неприродно. Као у Бекетовој драми, ми чекамо Годоа у лику спаситељске владе. Нас изгледа ништа не може разуверити да спас долази одатле, од политичара и владе.

А, у ствари, ми немамо проблем са политичарима, већ са јавношћу. Политичари раде шта хоће из простог разлога што то могу, због тога што им јавност није поставила никакве оквире за делање. Оно што ми њима поручујемо јесте да могу слободно бити неодговорни и посвећени властитом хедонизму. То се лепо огледа у реакцијама из Демократске странке после губитка могућности да учествују у влади. Драгољуб Мићуновић каже: „можда ће бити врло пријатно деловати из опозиције”, као да је пријатност оно о чему сада треба размишљати. То задовољство због одсуства формалне одговорности неће реметити ни то што ће „народ можда бити незадовољан” и „што ће можда бити буна, штрајкова, афера”, јер те буне немају сада више ништа са дојучерашњом влашћу.

На новонасталу ситуацију нису боље реаговали ни медији. Уредник „Времена” Драгољуб Жарковић у првој реченици свог коментара констатује да је од три функције које је могао да врши, Тадићу остала само једна, председника ДС, али одмах пророкује да би лако и ту могао да изгуби због неспорних изборних победника Пајтића и Ђиласа. То је исти уредник који је пред други круг избора рутински стављао етикету „губитник” и спекулисао о начинима опстанка Т. Николића као шефа СНС-а после изборног пораза. Али, овде је нешто друго још занимљивије. Отписујући Тадића, Жарковић спинује снагу његових страначких ривала, сугеришући да их изборни резултати обавезују на „јачање аутономије” Београда и Војводине. При том њихова снага нараста до снаге ових „ентитета”: „Кад Београд и Војводина кихну, цела Србија се прехлади.” Пајтић је Војводина, а Ђилас Београд.

Када кажем да нам је потребна јавност, онда мислим да су нам потребни људи којима неће пасти на памет да говоре овакве ствари. Не због тога што се ради о ова два политичара из редова ДС, него због тога што би однос политичара и грађана, односно, јавности, требало да буде управо обрнут. Нису грађани ти који би од политичара требало да очекују спас и идентитет, него би политичари требало да свој идентитет добијају од јавности, заједно са већим делом њиховог програма. Овај однос грађана и политичара који ми сада имамо јесте дефиниција ауторитарности.

И та ауторитарност је толико свеприсутна да је више уопште не примећујемо. Реакције које су пратиле избор Томислава Николића уобличене у реченице: „То није мој председник”, „Иселићу се из Србије”, у ствари су такође последица уверења да су политичари неко ко захтева да се на олтар њихове сујете мора положити део властитог идентитета. Као да су чињеницом да су на власти добили нешто попут права прве брачне ноћи, па је сада трагедија ако је на власти неко кога баш не желимо у тој улози.

Уместо да се бринемо ко је на власти, требало би да се бринемо око тога шта политичари могу да раде. Могуће је да политичари слушају јавност, уместо да јавност слуша политичаре. Проблем је само у томе што наша јавност ћути.

* аутор је уредник сајта filozofijainfo.com