Nesreće u namenskoj na svetskom proseku

I kada budu utvrđeni, rezultati istrage o uzrocima eksplozije u fabrici „Milan Blagojević” u Lučanima neće biti obelodanjeni. Dostupni nisu ni nalazi istraga u prethodnih devet akcidenata u pogonima namenske industrije u poslednjih sedamnaest godina. Takve informacije, kažu u Sektoru za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova, klasifikovani su kao „strogo poverljive”, jer je to, navode, „i u svetu uobičajeno za tu industriju”.

Ponešto o zaključcima inspektora može se pretpostaviti po optužnicama koje su podignute protiv osumnjičenih da su odgovorni za te nesreće. To što su pred sud izvedeni i direktori i viši funkcioneri tih postrojenja možda potvrđuje ono što tvrde sindikalci i pojedini vojni analitičari, a tu mogućnost ne odbacuju ni u Ministarstvu odbrane – da nije problem jedino u nepažnji radnika. Okidač je i u nepotpunim bezbednosnim procedurama, nedostatku zaštitne opreme i zastarelosti pogona u kojima se proizvode zapaljiva i eksplozivna sredstva koja lako mogu izazvati opasnost i u najsavremenijim fabrikama tog tipa u inostranstvu.

Akcidenti u srpskoj namenskoj industriji, uveravaju u Ministarstvu odbrane, a ostali sagovornici „Politike” tome ne protivreče mada priznaju i da nemaju celovitu statistiku, ne dešavaju se češće nego u svetu.

– Sjedinjene Američke Države su proletos imale dve eksplozije. U Češkoj se lani u postrojenju sličnom lučanskom desila nesreća u kojoj je sedmoro nastradalo i četvoro poginulo. Rizik u takvim fabrikama se ne može izbeći, jedino smanjiti. Uzroci nesreća u Srbiji nisu naročita tajna. Većinom su se dešavale zbog ljudskog faktora, radno-ekstenzivnog karaktera proizvodnje u industriji koja pokušava da nadoknadi zaostatak u kojem se našla zbog bombardovanja 1999. godine, pre čega takođe nije bila u punom kapacitetu – kaže brigadni general Bojan Zrnić, načelnik Uprave za odbrambene tehnologije u Ministarstvu odbrane.

U toj instituciji se ne slažu sa spekulacijama da je povećan broj poslova za namensku industriju, što ponekad zahteva i prekovremeni rad i zapošljavanje ljudi preko agencija i omladinskih zadruga, potpomogao jedan od većih akcidenata, u kojem je bilo i žrtava. Mnogi od privremeno uposlenih jesu bivši radnici namenske industrije, otpušteni dok je ona bila na ivici bankrota, tako da nisu bez znanja i iskustva. Negoslav Jovanović, potpredsednik Industrijskog sindikata Srbije, i Dragan Ilić, predsednik sindikata „Zastava oružja”, tvrde da među tako unajmljenim ljudima ima i onih koji su nedovoljno osposobljeni. Takav kadar, napominju sindikalci, ponekad ne prođe čitavu obuku pre nego što ga razmeste tamo gde je neophodan da bi se narudžbina završila na vreme.

– Otkako se dogodila nesreća u čačanskoj „Slobodi” ministarstvo je skrenulo pažnju fabrikama da ljude angažovane preko omladinskih zadruga ne raspoređuju na opasne poslove, već da na njima budu samo stalno zaposleni koji su prošli obuku do kraja. Privremeno uposleni su nužnost, kao što je ponekad i dodatni rad, ako od ispunjavanja ugovora zavisi opstanak fabrike. Rukovodstvo, naravno, treba da proceni da li ugovor može realizovati bez rizika. Obuka kadrova je nadležnost fabrika – kaže brigadni general Zrnić.

Mada sindikalci uveravaju da je stepen znanja stalno zaposlenih zadovoljavajući, Aleksandar Radić, vojni analitičar, napominje da naša namenska industrija pamti i pomnije probrane kadrove.

– U vreme Jugoslavije, namenska industrija je raspisivala konkurse na koje su se javljali ljudi iz cele zemlje i tu bi se birali najbolji. Pre nekoliko godina vlada je radi podmlađivanja kadra dala otpremnine starijim radnicima u čije vreme se više znalo. Rukovodioci se trude, ali problem je i „negativna solidarnost” radnika, koji jedni drugima gledaju kroz prste kada se koraci u bezbednosnoj proceduri svesno preskaču da bi bilo „lakše”. Taj mentalitet je iza svih ovih nesreća – ocenjuje Radić.

Nije reč o tome da se procedure zaobilaze zbog većeg „komfora” nego one i nisu do kraja propisane, a ni za zaštitnu opremu se od svih ugovora nije zaradilo dovoljno, ubeđuju sindikalci.

– Ljudi rade kod peći i na varilačkim poslovima u farmerkama i majici. Ni mikroklimatski uslovi – odgovarajuća vlažnost i temperatura – ne obezbeđuju se uvek. Nijedna fabrika nema savremen sistem za brzo gašenje požara – navodi Negoslav Jovanović.

Tačno je da radnici ponekad na svoju ruku preskoče deo procedure, ali istina je i da inspektori za bezbednost na radu i protivpožarni inspektori u toku redovnih obilazaka imaju sijaset primedaba na uslove u pogonima, kaže Dragan Ilić.

– Ima i procedura koje su iz starih vremena i trebalo bi ih izmeniti. Oprema u „Zastavi oružju” je strašno zastarela, krovovi prokišnjavaju. Ponešto od mera koje nalože inspektori se primeni, ali za mnoge nema novca – objašnjava Ilić.

Jednokratna kompenzacija porodicama poginulih radnika u „Prvom partizanu” bila bi dovoljna za dva savremena sistema za brzo gašenje požara, napominje Marko Milošević, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

----------------------------------------------

Za modernizaciju oko 50 miliona evra

Za prioritetne projekte modernizacije pogona namenske industrije, što podrazumeva i njihovu veću spremnost za vrhunsku proizvodnju i bolje bezbednosne uslove, Srbija mora da nađe od 40 do 50 miliona evra, kaže brigadni general Bojan Zrnić.

– Naše fabrike su podignute nakon Drugog svetskog rata. Kada su podizana, oko postrojenja je ostavljena takozvana pirotehnička zona, gde nije smelo biti naselja. Uprave opština su dozvolile da se u tim zonama ipak gradi, kao u Čačku i Valjevu. Iseljavanje fabrika nije sada moguće. Realno je da se opasna proizvodnja iz podzemnog dela „Prvog partizana”, gde se desio akcident, izmesti na lokaciju van grada – kaže Zrnić.

----------------------------------------------

Sva skladišta municije u zatvorenom

Nijedno skladište municije više nije na otvorenom, poput onog u Paraćinu koje je eksplodiralo 2006. godine, kaže brigadni general Bojan Zrnić.

– To je postignuto uništavanjem više od 30.000 tona municije koja je bila višak i izgradnjom novih skladišta na zatvorenom. I zatvorenim skladištima predstoji infrastrukturno sređivanje. Izgrađena su pre 50 godina, ali pokušavamo da unapredimo uslove u njima, da stvorimo mikroklimatske uslove nužne za hemijsku stabilnost baruta. Najosetljivija municija je smeštena u najbolje objekte – objašnjava Zrnić.

----------------------------------------------

Sudovi sporo utvrđuju krivce

Od svih sudskih procesa, protiv osumnjičenih da su odgovorni za akcidente u namenskoj industriji završen je samo onaj za nesreću u Lučanima iz 1997. godine. U njemu je na 14, odnosno 12 meseci zatvora osuđeno dvoje rukovodilaca zaštite na radu.

----------------------------------------------

Hronologija

1995. Jedanaest radnika je poginulo, a deset je povređeno 23. juna u fabrici „Grmeč” u Zemunu

1996. Dvoje ljudi je poginulo 21. juna u požaru u fabrici „Prva iskra” u Bariču

1997. Troje radnika fabrike „Milan Blagojević” u Lučanima poginulo je 3. decembra u požaru, a sedam je povređeno 

2006. Eksplozija u „Prvoj iskri” u Bariču odnela je 29. maja tri života dok je troje radnika povređeno

2006. Dvadeset dve osobe su povređene kada je 19. oktobra eksplodirao vojni magacin Kasarne „7. jul” u Paraćinu

2009. Sedmoro radnika je poginulo, a 13 je povređeno 4. septembra u četiri snažne eksplozije u Barutnom odeljenju namenske industrije „Prvi partizan” u Užicu

2010. Dva radnika su lakše povređena 10. maja u detonaciji u namenskoj proizvodnji „Krušik” u Valjevu

2010. Velika materijalna šteta pričinjena je 27. decembra u nizu eksplozija u fabrici „Sloboda” u Čačku

2011. Radnik fabrike „Milan Blagojević” u Lučanima povređen 21. septembra u manjem požaru

2012. Radnik povređen u eksploziji 25. juna u fabrici „Milan Blagojević” u Lučanima