Dragocenost srpskih fresaka

Specijalno za "Politiku"
Vašington – Izložba replika fresaka Vizantije u galeriji Prins Džordž koledža, među kojima su neke od najlepših i najvrednijih iz srpskih srednjovekovnih manastira, privlači ovih dana pažnju stručnjaka i šire publike u regionu američke prestonice. Autor izložbe pod nazivom "Moć slika u Vizantiji" je rođena Beograđanka, profesor Svetlana Popović-Mojsilović, koja na ovom državnom koledžu predaje istoriju umetnosti. Njena knjiga i doktorska disertacija "Krst u krugu" o arhitekturi srpskih srednjovekovnih manastira i danas se može kupiti u nekoj od beogradskih antikvarnica, a profesorka Popović spada u malu grupu američkih stručnjaka koji se posvećeno bave vizantologijom.

– Izložbu sam posvetila prvenstveno mojim studentima. Iako oni slušaju vizantijsku umetnost na srednjovekovnom kursu, to je njima ipak strana oblast. Monumentalno slikarstvo Vizantije su zidne slike koje ne mogu da se donesu u galeriju. Jedina mogućnost je bila da se pronađu kopije fresaka u prirodnoj veličini, i da budu muzejskog kvaliteta. Sreća je bila što u Americi postoje dve zbirke fresaka, što srpskih što sa teritorije Makedonije i Grčke. Tako sam uspela da napravim izložbu, dobivši materijal iz arhiva Dambarton Oaksa, iz Vanderbilt galerije univerziteta u Nešvilu, i iz privatnih kolekcija. To su remek-dela srednjovekovne likovne umetnosti, od 11. do 15. veka.

Na predavanjima, koja svakog ponedeljka prate ovu izložbu, gostuju najbolji profesori poznavaoci Vizantije u SAD?

Ovde u Vašingtonu publika nije do sada imala prilike da vidi nijednu izložbu srpskog i vizantijskog monumentalnog slikarstva, pa sam želela da se šire i svestranije upozna smisao te konceptualne hrišćanske umetnosti koja je obeležila celu civilizaciju… Profesori koji uz izložbu drže predavanja su stručnjaci svetskog glasa, najbolji poznavaoci Vizantije, sa Prinstona, sa Džons Hopkinsa, Južnometodističkog univerziteta, iz Dambarton Oaksa, itd.

Da li su svi ti profesori svesni stanja u kojem se nalaze srpski manastiri na Kosovu, da li su zabrinuti za sudbinu tog umetničkog blaga?

Svakako. Ne samo na ovoj seriji predavanja, već i pre godinu dana na američkoj godišnjoj vizantološkoj konferenciji postavilo se pitanje spomenika na Kosovu. Čak je i jedna cela sekcija bila posvećena manastiru Dečani, onog momenta kada je bio upisan na listu svetske baštine posle gotovo decenije čekanja, jasno, iz političkih razloga. Vizantološki krugovi su upoznati sa situacijom i jako su zabrinuti, ali to, naravno, ne znači da šira javnost i publika zna o čemu se tu radi. Ponekad nije loše i njima otvoriti oči u okviru stručnih i profesionalnih predavanja posvećenih toj umetnosti. Jer, ako u okviru celog razvoja srpske kulture, od formiranja države u srednjem veku pa do danas zaista postoji ono čime mi probijamo svetske barijere, i upisujemo se na listu internacionalnih vrednosti, onda je to naše srednjovekovno slikarstvo vizantijske duhovne kulture.

Da li smo mi uspeli da sačuvamo to naše neprocenjivo blago?

Kosovski manastiri su u strašnoj situaciji. Na sreću, ključni kosovski spomenici upisani su na listu svetske kulturne baštine, a to znači da uživaju status međunarodnog kulturnog dobra, da mogu da dobiju sredstva za zaštitu i obnovu, a pokušaj njihovog skrnavljenja izazvao bi osudu celokupnog kulturnog svetskog mnjenja.

Šta se dešava sa manastirima van Kosova?

Čini mi se da u poslednjoj deceniji postoji tendencija neodgovornosti kada je u pitanju srednjovekovno kulturno nasleđe. Mislim tu, naročito, na srednjovekovne objekte koji su činili celinu manastira. Te građevine su kod nas otkrivene kao arheološki ostaci. Znači, to nisu stojeće građevine pod krovom. Zapanjena sam, na primer, šta je urađeno sa manastirom Mileševa. Nedavno sam na slikama videla najnovije radove koji su se izvodili u organizaciji, valjda, samog manastira, i to je strašno. To je devastacija srednjovekovnog nasleđa. Nad srednjovekovnim arheološkim ostacima, ili čak nad prostorima koji još nisu arheološki ni obrađeni ni definisani, podignute su potpuno nove građevine, takozvani manastirski konaci koji su, i svojim izgledom i svojim položajem, uništili srednjovekovno nasleđe koje tamo postoji. Ako iznad srednjovekovnih slojeva gradimo novi objekat koji zahteva i infrastrukturu, kao što je vodovod, kanalizacija, struja, to je kopanje kroz arheološke slojeve. Zapanjena sam novim arhitektonskim neukusom koji je preoblikovao neka postojeća zdanja u Mileševi.

Mi mnogo pričamo o našem srednjovekovnom kulturnom blagu, a ni sami o njemu ne znamo dovoljno, niti smo spremni da se njegovoj zaštiti posvetimo ozbiljnije i stručnije?

Čula sam i za polemiku koja se vodi oko Galerije fresaka. Prosto ne mogu da verujem da Beograd hoće da zatvori tu galeriju kad se ovde u belom svetu replike tih fresaka čuvaju kao blago. One imaju značaj i u edukativnom smislu, ali je njihovo postojanje neophodno i za dalja stručna proučavanja. Da ne govorimo o tome da su freske iz Bogorodice Ljeviške, koje su uništene u nesrećnim događajima na Kosovu, sada dobile status originala kojih više nema. One bi morale da zauzmu važno mesto u beogradskim galerijama. Replike imaju veliki značaj i za strance i za naše ljude koji nemaju vremena da obilaze manastire a hteli bi da se upoznaju sa srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom. To bi im mogao biti podsticaj da posle toga krenu u obilazak manastira. Beogradski restaurator Zdenka Živković je jedan od najboljih kopista u svetskim okvirima. Ona je celi svoj vek posvetila slikanju fresaka iz manastira, upotrebljavajući stare tehnike i pigmente. Stručnjaci su zadivljeni kvalitetom njenih kopija.

Kako su reagovali studenti i publika na ovu izložbu?