Dnevnik o sebi

Dok sam čitao Valjarevića nisam mogao da se oslobodim tzv. monumentalnog shvatanja istorije koje me ponekad pohodi (znate već, grobovi novi i vekovi stari). Hoću reći: razmišljao sam zašto komo-Valjarević nije dnevnički Crnjanski (najjednostavniji odgovor: zato što ni ja nisam Skerlić).

Beše to zaludan i glup posao, uostalom. Valjarević je Valjarević i u Komu, iako me neki bolji poznavaoci njegovog opusa uveravaju da je Valjarević u Komu drugačiji. Ja mislim da nije. Puka deskriptivna rečenica tipa "Valjarević je predstavnik intimističke proze koja naturalističkoj sirovosti neorealizma, u romanu Komo, suprotstavlja poetske slike prirode" tačna je, ali ona ipak promašuje ono što Valjarevića izdvaja iz grupe autora koji vole i grad, i sebe, i ono što se između njih zbiva, a ne vole književnost o književnosti. Naime, rekao bih da je tu izdvojenu poziciju – što je, da ne bude zabune, znak nedvosmislene književne vrednosti – Valjarević zaradio ne toliko iskorakom u prirodu nad kojom se nadvija veliki zlatni orao, koliko, pre svega, upečatljivim stilom.

Pišući u okvirima minimalističke proze, nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i hajde da upotrebimo i onu prokazanu reč – iskren. Čitajući Komo, pao mi je na pamet Hemingvej i njegova neprekidna proliferecija veznika i. Valjarević ima običaj da neke rečenice započne upravo tim veznikom. Tačka tu izgleda kao da je suvišna, jer posle nje sledi veznik koji joj se na taj način podsmeva. I nije to samo običan manir, već jedan suptilan način da se izrazi nemoć junaka da nešto počne ispočetka.

Ta nemoć preliva se onda u nizanje zareza i nabrajanje glagola, između kojih nema nikakvih ali-ili veznika, već je u pitanju puki tok neumitnosti. E to je lepo. A lepo je i to kada se kod Valjarevića često pojavi konstrukcija "i tako...." ili kada se pokazna imenica tu i tamo pojavi da približi neki predmet. Za razliku recimo od brendovskih-bendovskih preciznosti u prozi Zvonka Karanovića, ovde je muzika često ta muzika, a predmet, taj predmet. Tako se između predmeta i Valjarevićevog junaka stvara nekakav intimni kontakt koji nije posredovan jezikom.

I dok junak Karanovićevog romana Više od nule pokazuje da i pored života u getoiziranoj zemlji on može, između ostalog, putem brendova i imena bendova, dakle putem korporativnog jezika, da bude deo velikog sveta, junak Koma dokazuje sasvim suprotno: da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.

Mislim da je jedan od uzroka sasvim opravdane Valjarevićeve popularnosti kod jednog broja čitalaca koji znaju šta je književnost upravo u toj sačuvanoj intimnosti, koja zahvaljujući stilu deluje autentično. (Valjarević, ipak nije izdržao da svog junaka ne "počasti" Brendom Flanders metaforom "najbolje ribe u razredu". To baš nije neka intimna želja, ali....neka se ovde muška solidarnost pokaže na delu!). Čitaocu se tako čini da je Komo iako roman, zapravo dnevnik – žanr koji Valjareviću svakako nije nepoznat.

Ah da, Dnevnik o Čarnojeviću....Iako na jednom drugom mestu Valjarević, doduše drugim rečima, kaže da su sem osećanja, sve ostale stvari nage fekalije, ipak se u Komu i to ostalo providi kroz tekst, ali ne onako kako se epohalna situacija Rata koji je sve promenio videla kroz ravnodušnost Crnjanskovog junaka. Kod Crnjanskog se upravo ravnodušnost napaja iz tog ostalog, dok kod Valjarevića sniženi nivo emocionalnosti korespondira sa suštinskom nezainteresovanošću za sve ostalo. To što se to, ostalo, ružno i jezivo, ipak u Komu vidi, nije zasluga Valjarevića.

Upravo suprotno.

Zato je jedna od najčešće pominjanih reči u ovom romanu reč

Lepo, kao bezinteresno lepo.