Дневник о себи

Док сам читао Ваљаревића нисам могао да се ослободим тзв. монументалног схватања историје које ме понекад походи (знате већ, гробови нови и векови стари). Хоћу рећи: размишљао сам зашто комо-Ваљаревић није дневнички Црњански (најједноставнији одговор: зато што ни ја нисам Скерлић).

Беше то залудан и глуп посао, уосталом. Ваљаревић је Ваљаревић и у Кому, иако ме неки бољи познаваоци његовог опуса уверавају да је Ваљаревић у Кому другачији. Ја мислим да није. Пука дескриптивна реченица типа "Ваљаревић је представник интимистичке прозе која натуралистичкој сировости неореализма, у роману Комо, супротставља поетске слике природе" тачна је, али она ипак промашује оно што Ваљаревића издваја из групе аутора који воле и град, и себе, и оно што се између њих збива, а не воле књижевност о књижевности. Наиме, рекао бих да је ту издвојену позицију – што је, да не буде забуне, знак недвосмислене књижевне вредности – Ваљаревић зарадио не толико искораком у природу над којом се надвија велики златни орао, колико, пре свега, упечатљивим стилом.

Пишући у оквирима минималистичке прозе, несклон масивним приповедачким експериментима колико и разметању фигурама, Ваљаревић успева да свој стил онеобичи до оне мере у којој он постаје препознатљив, различит, аутентичан, и хајде да употребимо и ону проказану реч – искрен. Читајући Комо, пао ми је на памет Хемингвеј и његова непрекидна пролифереција везника и. Ваљаревић има обичај да неке реченице започне управо тим везником. Тачка ту изгледа као да је сувишна, јер после ње следи везник који јој се на тај начин подсмева. И није то само обичан манир, већ један суптилан начин да се изрази немоћ јунака да нешто почне испочетка.

Та немоћ прелива се онда у низање зареза и набрајање глагола, између којих нема никаквих али-или везника, већ је у питању пуки ток неумитности. Е то је лепо. А лепо је и то када се код Ваљаревића често појави конструкција "и тако...." или када се показна именица ту и тамо појави да приближи неки предмет. За разлику рецимо од брендовских-бендовских прецизности у прози Звонка Карановића, овде је музика често та музика, а предмет, тај предмет. Тако се између предмета и Ваљаревићевог јунака ствара некакав интимни контакт који није посредован језиком.

И док јунак Карановићевог романа Више од нуле показује да и поред живота у гетоизираној земљи он може, између осталог, путем брендова и имена бендова, дакле путем корпоративног језика, да буде део великог света, јунак Кома доказује сасвим супротно: да се и поред боравка у великом свету, који му намењује улогу јавног писца, може сачувати интима која га води или у природу, или у подножје, у село, међу локалне мештане, односно ка слици као начину алтернативне, нејезичке комуникације.

Мислим да је један од узрока сасвим оправдане Ваљаревићеве популарности код једног броја читалаца који знају шта је књижевност управо у тој сачуваној интимности, која захваљујући стилу делује аутентично. (Ваљаревић, ипак није издржао да свог јунака не "почасти" Брендом Фландерс метафором "најбоље рибе у разреду". То баш није нека интимна жеља, али....нека се овде мушка солидарност покаже на делу!). Читаоцу се тако чини да је Комо иако роман, заправо дневник – жанр који Ваљаревићу свакако није непознат.

Ах да, Дневник о Чарнојевићу....Иако на једном другом месту Ваљаревић, додуше другим речима, каже да су сем осећања, све остале ствари наге фекалије, ипак се у Кому и то остало провиди кроз текст, али не онако како се епохална ситуација Рата који је све променио видела кроз равнодушност Црњансковог јунака. Код Црњанског се управо равнодушност напаја из тог осталог, док код Ваљаревића снижени ниво емоционалности кореспондира са суштинском незаинтересованошћу за све остало. То што се то, остало, ружно и језиво, ипак у Кому види, није заслуга Ваљаревића.

Управо супротно.

Зато је једна од најчешће помињаних речи у овом роману реч

Лепо, као безинтересно лепо.