Patriotizam u tanjiru

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Parade, vatrometi, zastave, hamburgeri i pivo – to je ovde ritual na početku svakog leta, kada Amerikanci proslavljaju 4. jul, Dan nezavisnosti. U prošlu sredu je tako obeležena 236. godišnjica otkako su na „Kontinentalnom kongresu” predstavnici 13 kolonija usvojili Deklaraciju o nezavisnosti od Britanije i stvorili Sjedinjene Američke Države.

To je ovde najveći nacionalni praznik. Novine svakog 4. jula objavljuju uvodnike i kolumne u kojima se slavi (ali poslednjih godina i preispituje) „veličina Amerike” i njenih vrednosti. Neizbežno je i podsećanje na „očeve nacije” koji, sa protokom godina, sve više postaju božanstva, iako svaka iole poštenija istorija govori i o njihovim mnogo prizemnijim interesima i ljudskim slabostima.

Nas ovoga puta interesuje gastronomski aspekt američkog slavlja: kako se patriotizam i istorija ogledaju – u tanjiru, za ovaj praznik obično kartonskom, jer iz njega se jede u bašti, na pikniku i u centru grada na paradi. Praktičnost je uvek u prvom planu.

Konstatovali smo već da je roštiljski dim i ovde neizostavni elemenat patriotskog opuštanja. na roštilju je obavezna okrugla šnicla od mlevenog goveđeg mesa, koja samo izdaleka podseća na našu pljeskavicu.

Ova američka je naime samo glavni sastojak sendviča čija su obloga dva dela presečene bele, pomalo sladunjave, a u ustima gnjecave zemičke. Na pljeskavicu se stavlja komad sira, list salate, može i režanj pečene slanine, kriška paradajza ili malo kečapa… I eto uživanja.

Pomenuli smo pivo, ali neka zašećerena „soda”: koka-kola, pepsi ili nešto slično, češći je saputnik hamburgera, koji je nešto više od obroka. On je već nezaobilazni deo američke kulture, a na širem planu i simbol njene „meke sile”. Tokom Hladnog rata bio je moćno oružje američke propagande i dokaz američkog prehrambenog izobilja (a u ovom veku i preterane gojaznosti)…

Lanci „brze hrane” koji su u Americi počeli da niču negde sredinom prošlog veka kao glavnu ponudu imali su hamburgere. Brza ekspanzija „Mekdonaldsa”, „Burger kinga”, „Vendisa”…, za ishod je imala da su oni danas neizbežni deo urbane infrastrukture. „Mekodonalds” je postao i globalni biznis sa oko 30.000 restorana, koji godišnje obrće 25 milijardi dolara i donosi profit od pet milijardi, a ujedno je i jedno od glavnih obeležja globalizacije.

Prodavan sa pokretnih tezgi ispred fabričkih kapija, hamburger je bio i hrana gladne radničke klase na početku američke industrijalizacije.

Uprkos tome što je univerzalno prepoznatljiv specijalitet Amerike, hamburger je nemačkog porekla. Njegovu preteču ovde su doneli nemački imigranti. Bila je to „hamburška šnicla” (Hamburg je bio glavna luka iz koje se iz Nemačke, trbuhom za kruhom – i komadom mesa uz njega – kretalo u Novi svet).

Ta šnicla je bila pljeskavica od usitnjenih manje kvalitetnih delova govedine, sa lukom i začinima, kojom su preduzetni prvodošli na njujorškim dokovima dočekivali zemljake. Njena evolucija u hamburger počeće od sredine 19. veka, kada je patentirana ručna mašina za mlevenje mesa (koja se do danas nije promenila).

Nekoliko Amerikanaca sa kraja 19. i početka 20. veka je pretendovalo da su izumitelji hamburgera u današnjem receptu i obliku, a jedna verzija njegove istorije tvrdi da je prvi put predstavljen na Svetskoj izložbi 1904. u Sent Luisu, država Misuri…

Kako međutim hamburger, koji se sada uglavnom proizvodi industrijski, po preciznim specifikacijama, ali sudeći po nedavnim otkrićima, i izvesnim mesarskim podvalama, danas govori o američkim idealima slobode, pravde, jednakosti i preduzetništva, glavnim sastojcima patriotske buke koja se podiže svakog 4. jula?

Ako je suditi po anatomiji hamburger biznisa koju je baš uoči minulog praznika na uvid izneo „Vašington post” – ne baš pohvalno. Baš kao i pre više od dva veka, to su još samo ideali.

Svaki Amerikanac danas, u proseku doduše, godišnje pojede 122,5 kilograma mesa, što je četiri puta više od svetskog proseka, što svedoči o dostignutom blagostanju, koje međutim ima i svoje drugo lice.

Na oko 742.000 američkih rančeva danas pase (ili se industrijski uzgaja) oko 92 miliona goveda, što je biznis od 44 milijarde dolara. Od toga se izvozi tek nešto manje od 10 odsto, dok ostalo završava u domaćim tanjirima.

Mnogo lakše je međutim uzgajati goveda (90 odsto rančera ima manje od sto grla), nego ih blagovremeno (u roku od dve nedelje od momenta kad dostignu optimalnu težinu), dopremiti do klanica, koje su praktično monopolisti: 85 odsto američke govedine obrađuju samo četiri „mit pakera”, kompanija za obradu mesa, čiji proizvodni lanac počinje klanjem, a završava se otpremom samoposlužnim lancima.

Zato što su tako velike, i što međusobne konkurencije praktično nema, ove klanice diktiraju i cene, razume se na štetu malih rančera – i ljubitelja goveđih šnicli i hamburgera. Današnja cena kilograma govedine (kad se preračuna sa ovdašnje jedinične mere, funte – 453 grama) 11 je dolara (oko 1.000 dinara) i za četvrtinu je viša nego pre pet godina. Jedan od razloga za to je i povećana upotreba kukuruza kao sirovine za biodizel gorivo.

Što se tiče obaveznih pratilaca pljeskavice u hamburger sendviču, luka i paradajza, i u njima se pokazuje da je proklamacija iz preambule Deklaracije o nezavisnosti – ona po kojoj su svi ljudi bogomdano jednaki – i danas, kao i u vreme proglašenja nezavisnosti, samo pusta želja.

Velike američke farme danas ne mogu bez manuelne radne snage: povrtarstvo pogotovo ne može bez berača, koji su gotovo sto odsto imigranti, najčešće ilegalni: meksička i druga latino sirotinja.

Svakog proleća oni pohrle na polja susedne im Kalifornije, gde kao sezonci luk vade za satnicu od 5,33 dolara, za dva i po dolara manju od zakonom zagarantovane domaćim radnicima. Na drugoj strani Amerike, na Floridi, centru proizvodnje paradajza, za 15-satni radni dan dobijaju dnevnicu od 80 dolara.

Ni jedni ni drugi nemaju izbora. Definišući ideale, američki ustavotvorci su u njih ugradili i pravo na sreću, ali su zaboravili da pomenu kapitalizam, čiji je osnovni princip da se sreća – ne deli na ravne časti.