Blagotvorna žuta voda u Zmajevu

Zmajevo – Mada je već više od jednog veka poznato da izvorište termalne sumporne vode u Zmajevu kod Vrbasa poseduje višestruka lekovita svojstva, ta izdašnost prirode ne koristi se u pravoj meri i svedena je samo na jednu česmu u centru sela. Najveći broj seoskih domaćinstava odavde se snabdeva vodom za piće, koju smatraju kudikamo zdravijom nego onom iz vodovodne mreže, a svakodnevno se ovde s kanisterima mogu zateći i stanovnici okolnih mesta.

Zahvaljujući toj prirodnoj prednosti, još pre Drugog svetskog rata u Zmajevu je postojalo banjsko lečilište s organizovanom medicinskom službom, uređenim kupatilima i pansionima za boravak gostiju. Vremešniji žitelji pamte da su na terapiju dolazili ljudi u invalidskim kolicima i na štakama. Za lekovitost ovog termalnog izvorišta odavno se pročulo i van granica naše zemlje, pa su za izgradnju banje u Zmajevu još krajem osamdesetih godina prošlog stoleća bili zainteresovani Nemci, Finci i Holanđani. Procenili su potencijalni investitori tada da je u pitanju „tečno zlato“ koje otiče u nepovrat u obližnju rečicu Jegričku.

Nažalost, sve je ostalo samo na dobrim željama potencijalnih investitora, s obzirom na to da tadašnje lokalne i pokrajinske vlasti nisu imale dovoljno sluha za takav poduhvat. Istina, ovdašnja sumporna voda još se zvanično ne tretira kao lek, ali su u tom smislu ipak učinjeni neki koraci. Na osnovu dosadašnjih analiza ustanovljena su njena nesumnjivo blagotvorna svojstva, posebno za stomačna i ginekološka oboljenja, kao i za razne oblike reumatizma i neuralgije. Sada bi to trebalo i formalno ozvaničiti.

Otuda je i u planovima razvoja Zmajeva prisutna ideja da se iskoristi ovo nepresušno izvorište termalne sumporne vode, pa je pre desetak godina arhitekta Aleksandar Saša Miljković, rođen u ovom mestu, uz pomoć tima stručnjaka sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu izradio i projekat banjsko-klimatskog lečilišta. Pored uređenja izvorišta, okosnicu tog kompleksa činio bi hotel sa velikim rekreativnim i banjskim prostorom, koji bi obuhvatao dva zatvorena bazena i razne sadržaje prilagođene rehabilitaciji i lečenju, sa kadama i lekarskim ordinacijama, salama za rekreaciju i fizikalnu terapiju.

Predviđena je, pored ostalog, i izgradnja dva velika otvorena bazena na mestu gde su nekada i postojali, istina manjih dimenzija. Zgrada Mesne zajednice, izgrađena 1905. godine, iskoristila bi se, po ovoj zamisli, kao centralni deo banjskog lečilišta. Tu bi se izgradila kongresna dvorana, a iza nje restoran na obali Jegričke, pored koje bi bilo uređeno šetalište.

Međutim, za sada, sve ostaje samo na lepim željama i planovima, dok se – kako kaže Janko Kresoja, sekretar Mesne zajednice – ne pojavi investitor „koji će uvideti da bi ulaganje u izgradnju banjsko-klimatskog lečilišta u Zmajevu bio izuzetno profitabilan poslovni potez.“

P. Koprivica