Jeziva „lična pozajmica”

Dimenzije kapitala su neslućene i nezamislive.

Kada jedan građanin razgovara o novcu i pozajmicama, on se kreće u finansijskom dometu do sto evra.

Kada nehotice prisluškujem u kafani za susednim stolom, građevinske mešetare, čujem ih kako govore o sumama od oko hiljadu evra.

To su bogataši koje znam i mogu da vidim.

Ali ostali bogataši, sve do tajkuna, živenekako iza zamućenih staklenih zidova, u jednom svom životnom prostoru koji kao da je van našeg društva, na ekstrateritorijalnom terenu. Mi svi mislimo da su oni naši i da će po zamisli vojvode od Edinburga, uvećanje njihovog bogatstva uvećati i naše narodno bogatstvo. Tako bi i bilo kad bi ovaj naš kapitalizam garantovano bio domaći. Međutim, kapital ima neverovatnu pokretljivost: kao senka i duh prolazi kroz zidove, kroz bedemetvrđava i preko granica iscrtanih oštrim dletom po teritoriji sveta u kome živimo mi nekapitalni građani. On je internacionalan, više nego sport i religije!

Skoro deceniju se vukla jedna afera po našim sudovima, a jedan od njenih aktera, visoki poverljivi vladin činovnik sa mnogih tajnih zadataka, proglašen je za nevinog. A onda se saznalo u javnosti, radom novinara detektiva, da novooslobođeni od krivice, svetac, ima negde u Tihom okeanu „ofšor” kompaniju.

Smešno do bola: on je bio čuvar nacionalnih tajni i poslova. Njegova je duša uvećana do oblaka. On se pruža od Pacifika do obala Dunava. To su te neverovatne dimenzije kapitala koje premašaju moć shvatanja jednog građanina.

U čitavom javnom pretresanju oslobođenih i za nevine proglašenih korupcionaša najviše me je zapanjila jedna rečenica bivšeg političara, a sadašnjeg bogataša: „Tih 355.000 dolara su moja lična pozajmica kolegi i saradniku!”

Da nije mačku malo goveđa glava!?

Ja kad se sećam ličnih pozajmica mislim na ne tako davnu posetu čoveka koga dugo nisam video – tražio mi je ličnu pozajmicu. Dao sam mu za hitne teškoće 4.000 dinara. Poredim se sa patriotskim radnikom na tajnim vladinim zadacima, vlasnikom „ofšor” kompanije (engleskog naziva) i pitam se kao Mladen Delić: „Ama ljudi! Da li je to moguče?!

Ako novine ne lažu, eto, moguće je.

Shvatam da je kontrola kretanja kapitala nemoguć poduhvat. Jer koja to inspekcija i sila može da zaviri u džep jednog samostalnog čoveka. Ko može da nasluti da se u tom džepu krije 355.000 dolara! I to ne kao registrovani kapital. Nego kao „sića”.

U kafani „Ambijent” prijatelju Nikoli ispričam ovaj sumanuti paradoks. On mi kaže zabrinuto: „Ćuti o tome. Oni su opasni!”

Zamislim se. Kako li je tek prošao siromašni emigrant Karl Marks koji je do smrti istraživao tajne tokove kretanja i ukrupnjavanja kapitala. Jedne zime je iz svog bednog stana došao u zalagaonicu u Soho i založio svoj zimski kaput... Iz kandži siromaštva izbavio ga je tek njegov prijatelj Engels, bogati naslednik tekstilnih fabrika u Engleskoj.

Poučen ovim iskustvom razmatram svoju garnituru zimskih kaputa. Tu je jedna suknena iznošena jakna, koju mi je pokojna mama kupila od penzije u svojoj 89. godini. Tu su i dve kineske bluze. Jednu mi je kupila ćerka Dijana, drugu žena Rada. Kad sam stigao u Novi Sad i seo u sada ukinutu antikvarnicu (N. Sad mrzi knjigu), jedan mi se nagne nad grudi i kaže za kinesku bluzu broj dva: „Vadiš zimsku odeću iz naftalina!” Ja se šokiram pa kažem: „Ne! Ganc je nova. Danas sam je prvi put obukao.”

Kad sam to ispričao jednom mađioničaru u crnoj štofanoj pelerini, mislio sam da će se zgroziti, a on mi samo rekne: „Kineska bluza?! Ja to nikad ne bih obukao!”

Da zaključim: voleo bih da sam sebi darujem „ličnu pozajmicu” bar od cene jednog dobrog ibercigera.

Ali neću, jer ne znam gde da nađem ovce za šišanje.

Možda u Stradiji, zemlji iza velike reke!