Odlazak velikog čarobnjaka

A samo pre desetak dana sedeo sam pored Rašine postelje u njegovom stanu u Ulici Stanoja Glavaša. Od kad je u decembru prošle godine zdravlje počelo da mu se kruni, bio sam mu čest gost. Pri svakom susretu, pa i poslednjem, razgovarali smo o svemu i svačemu, najčešće o knjigama. Stan mu je bio bukvalno sazdan od knjiga. 

Uz krevet je bio denjak Zlatnih knjiga iz Rašinog dečaštva. Nisu pomerane godinama. Kao da su čuvale deo njegovog detinjstva. Često se vraćao tim knjigama. Pitao sam ga koju najčešće čita. „Čovek bez senke” Adelberta fon Šamisoa... To je priča o čoveku koji je izgubio svoju senku.

Govorio mi je da ga napušta vid i da mu je najteže što više ne može da piše. „Od 1980. godine pišem dnevnik. Svakog dana bar desetak redaka. Nakupilo se desetina knjiga sa hiljadama stranica”, rekao mi je. Juče su mi njegova ćerka Dijana i unuka Mara pokazale nekoliko tih tvrdo ukoričenih knjiga. Svaka je nalik na Sveto pismo. Imao je Raša i kolekciju Biblija...

Iz istog smo Mokrina, ali smo se upoznali tek sedamdesetih prošloga veka. Tih godina živeo je i radio u Londonu. Za Kulturni dodatak „Politike” napisao je sjajan prikaz londonske premijere Hercovog dela „Tajna Kaspara Hauzera”, filma o istinitom događaju nesrećnog dečaka iz 19. veka.

„Milijarde čovečjih beba učile su da govore, i to je uvek bilo ubedljivo i blistavo. Ali nijedna od tih beba nije uzbudila ljude od misli i nauke kao Kaspar Hauzer, nesrećna žrtva pohlepe i nečoveštva”, napisao je pored ostalog. Kasnije će Raša deci posvetiti mnogobrojne televizijske emisije, priredbe, napisaće desetine knjiga i bajki, pa i „Opasne bajke”, jer je i sam bio žrtva dece.

Kada je pre dve decenije dobio zvanje „Baštinik Vojvodine”, koje dodeljuje Istorijsko društvo za negovanje tradicije poljoprivrede i sela, Raša je napisao: „Pripadam paorskoj kulturi. Iako sam živeo u porodici knjigovođe u seoskom mlinu, bio sam okružen znacima agrarne stvarnosti. U svinjcu smo držali bele svinje, mama je sadila cveće ’prid kuću’, pola bašte nam je bilo zasađeno vinogradom. Već u desetoj godini su mi dali da ’špricam’ vinograd bordovskom čorbom.„

Krajem februara, pre tri godine, u Mokrinu se odvijalo nadmetanje „tuča guskova”. Raša je bio redovno spiker i komentator tih nadmetanja. Otišli smo dan ranije i prenoćili u Lovačkom domu. Kiša je cele noći dobovala po limu, baš kao u Preverovom Brestu, a Raša i ja ni oka nismo sklopili. Cele noći sam ga slušao. Spominjao je Knez Mihailovu i mladost na čuvenoj beogradskog „štrafti”. „Tada sam se družio sa Makom (Dušan Makavejev). Šetamo štraftom, pa u kasne sate ja uz razgovor ispraćam pet ulica Maka, pa se zajedno vraćamo. Tako jedno sedam-osam puta.”  Pričao mi je o detinjstvu u dvorištu spomenutog mlina. U Mokrinu smo poslednji put zajedno bili juna prošle godine na memorijalu Miki Antiću. 

Tada smo se odvezli i do starog mlina iza železničke pruge. Tu su u vreme njegovog detinjstva neprestano zujale mlinske mašine. Uz mlin je bilo sedam ogromnih platana. Kuća sa botaničkom baštom, alejama šimšira i fontanom, u kojoj je Raša proveo deo detinjstva. Nema kuće, nema ni fontane, platani su odavno posečeni. „Vozi Teremijskim drumom, bar da izbrojimo koliko je dudovih stabala ostalo.„

Tako je rekao Raša pesnik. Publicista. Satiričar. Glumac. Lektor srpskohrvatskog jezika u Londonu, Birmingemu i Notingemu. Urednik u Matici srpskoj, kolumnista Radio Beograda i saradnik mnogih listova i časopisa.

Pre tri godine objavio je knjigu poezije „Život je sladak brate, ko bi želeo na groblje da ga prate.„