Čair pun knjiga

Prve godine mira desi se čudo u svetu knjiga: izađu „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. A onda 1946. – Sajam knjiga... Šest republičkih sanduka vavilonski različitih selekcija. Sve duhovno blago Juge stalo je u dvospratnicu novosadskog pozorišta.

Skromni kancelarijski astali, knjige po stolovima, činovništvo privremeno van. Naoko beda, ali mi radosni. Ja kupujem knjigu epohe Vojničkinog „Bauka“. To je zavereničko jevanđelje. Najveći boljševički mučenik koji je podneo sve moguće operativne zahvate, Korčagin, kad su ga pitali: „Kako ste mogli to sve da izdržite?“, odgovorio je: „Jeste li čitali 'Bauka' od Vojniča?“

Zagrebački izdavač doneo je na Novosadski sajam romantično delo poljske revolucionarke iz devetnaestog veka, ne znajući da je autor žena. Svi korčaginovci su govorili: „Evo nas, i mi čitamo 'Bauka' od Vojniča!“ Davna poratna vremena. Prekaljeni ilegalnim krvoprolićima, nosioci duha vremena vraćali su čitaoce u devetnaesti vek. Takva je aktuelnost knjiga iz 1946. godine.

Iz Zagreba je stigla još jedna istorijska retrospektiva. „Danunzziada“ Viktora Cara Emina. I to je bila aktuelna politička knjiga. Car Emin je opisao upad crnokošuljaških bandi na Rijeku 1919. godine.

Bilo je to doba ideološko-političke propagande. U odnosu na radikalnu ideologizaciju tadašnjih knjiga, Ivo Andrić je bio čovek koji otkriva meku humanističku ideologiju. Događaji su pokazali da će svojim humanizmom Andrić neku godinu docnije postati jedan od učitelja ljudskoga roda.

Sadašnji sajmovi knjiga u poređenju s Novosadskim iz 1946. nisu smešteni po skromnim ispražnjenim zgradama. Zauzeli su mamutska sajmišta današnjeg vremena. Novosadski sajam puni knjigama čuveno novosadsko sajmište. Beogradski sajam u velelepnom beogradskom stecištu knjiga, postaje već pravo turističko sastajalište svih ljudi koji luduju za knjigom. Kako su skromni oni stolovi iz 1946!

Možda je Frankfurtski sajam svetski šampion po stotinama hiljada knjiga. Ali izgleda da je Beogradski duhovnim bogatstvom upravo ovih godina novi korifej u carstvu knjige u Srbiji.

Niški sajam koji sam nedavno otvorio uzbudio me je time što nadmaša davnu sirotinju iz 1946. Vredne Nišlije smestili su svoju smotru knjiga u famozni Čair. Knjiga je stanar bogatih dvorana. Niš ne samo da je grad konzistentnog urbaniteta, nego je postao druga srpska metropola. Otvarajući Niški sajam pre izvesnog vremena, rekao sam: Srpski narod je dužan da trostruko više ceni knjigu baš zbog tragedije koju je srpska knjiga doživela 6. i 7. aprila 1941. Komanda Luftvafe uputila je na Nacionalnu biblioteku Srbije meseršmite sa zapaljivim bombama. Susedi sa Kosančićevog venca pojurili su da gase blago skupljano pola milenijuma. Čelični lukovi na suterenima bili su nesalomivi. Knjige su gorele tinjajući. Hartija gori brzo, ali su knjige presovane, te nisu mogle da prežive. Domar nacionalne biblioteke pobegao je daleko od bombi.

Memorija srpskog naroda koja je sabirana više od pola milenijuma, iščezla je za 48 sati ovog ratnog užasa. Zato svaki naš čitalac i izdavač mora da kaže: U svetlu te divljačke grozote, moramo biti narod koji tri puta više nego drugi narodi ceni i voli knjige! Naravno, kao narod koji je u jednom mahu izgubio polovinu svoga pamćenja, borbu za knjigu moramo smatrati kulturnim zadatkom kome premca ne može biti.