Patriote i ostali tajkuni

Plavooki francuski glumac i zavodnik Alen Delon je odavno Švajcarac. Isto važi i za rok zvezdu Džonija Holideja. „Guči” i „Sen Loran” pakuju kofere i svoje multimilionersko sedište iz Pariza prebacuju u London.

Britanski mediji uveliko pišu da su čitavi kvartovi Londona okupirani „francuskim izbeglicama”. Prema nekim podacima koji se citiraju i u Parizu, London je postao šesti po veličini francuski grad.

Veliki biznis beži od „reketiranja”, kako mere predsednika Fransoa Olanda za popunjavanje fiskalnog deficita nazivaju glasnogovornici najkrupnijih francuskih kapitalista.

Drugi sa zadovoljstvom konstatuju da je „tajkune zahvatila panika” pošto su shvatili da je zaista došlo do promene kursa u zemlji „bratstva, slobode i jednakosti”.

Da Oland ostaje levičar i na delu a ne samo u predizbornim obećanjima, potvrdio je i dva meseca posle pobede. Teret krize moraće ovoga puta u Francuskoj da podnesu najbogatiji, rekao je u intervjuu povodom nacionalnog praznika Francuske.

Govoreći o dugu i potrebi da se fiskalni deficit smanji, a da se merama štednje ne povećava nezaposlenost i ne odluta u recesiju, Oland je najavio „fiskalnu reformu u kojoj će najbogatiji morati najviše da plate, za razliku od onoga kako je bilo u toku prethodne vlade”.

Država neće dozvoliti ni da se ostvari plan „Pežoa” za otpuštanje 8.000 radnika i zatvaranje pogona za montažu automobila. Oland je najavio plan, do kraja jula, kojim će se podstaći kupovina domaćih automobila u Francuskoj. 

Nizom već uvedenih mera socijalistička vlada je uvela restrikcije za otpuštanje, potpuno suprotne od onog što radi desničarski kabinet Marjana Rahoja u Madridu. Svaka firma koja i dalje deli dividende i bonuse neće moći da otpusti nijednog radnika, dok je plata najbolje plaćenog šefa u kompaniji ograničena na maksimum od 20 plata najlošije plaćenog službenika – pod uslovom da je dotična firma bar delimično u vlasništvu francuske države.

U Španiji su upravo uvedene obrnute mere: zasnivanje radnog odnosa više ne obavezuje poslodavce ni na šta. Zaposleni može biti lako otpušten bez gotovo ikakve pravne procedure. Madrid ovakve mere pravda željom da poslodavci lakše zapošljavaju radnike.

Dejvid Kameron je, na zgražanje nove francuske vlade, obećao da će za tajkune sa druge strane Lamanša prostrti crveni tepih. Ipak, nisu se svi bogati Francuzi razbežali. U Parizu se iznose primeri poznatih umetnika pa i milijardera svetskog glasa koji smatraju da je odlazak iz zemlje u krizi nepatriotski čin.

Ministar za evropske poslove Bernar Kaznev tvrdi da je znatno više patriota nego izdajnika među francuskim biznismenima i dobro plaćenim šefovima. Uostalom, mere koje vlada preduzima biće podsticajne i za veliki biznis, tvrdi on, istina na duži rok.

Već krajem leta praznina u budžetu koju su ostavili prethodna vlada i Nikola Sarkozi morala bi da se popuni sa sedam milijardi evra. Oland to pokušava da postigne bez opterećivanja onih koji jedva sastavljaju kraj sa krajem.

Olanda podržava većina Francuza, jer kako za „Politiku” kaže Žerar Andrije, politički komentator nedeljnika „Marian” „koncept jednakosti je u srcu naše republike”. Jedan od razloga što je Sarkozi bio toliko nepopularan je što se udaljio od običnog sveta i postao „predsednik bogatih”.

I mada u Londonu Kameron trlja ruke i prostire crveni tepih, sva je prilika da će se on smočiti i potonuti u Lamanšu.

Zaboravlja se da francuski milioneri cene domaći kvalitet života. Prošle godine njih 16 superbogatih tražilo je otvorenim pismom da plaćaju više kako bi pomogli zemlji u krizi.

Oland radi pravu stvar, citira se Filip Žiber, biznismen koji se bavi nekretninama.

„Naravno da nisam baš srećan što ću morati da platim tolike pare. Ali ko bi drugi to mogao da učini za svoju zemlju ako ne bogati”.

Patriotizam je neophodni sastojak Olandovog plana da se izbori sa Briselom i nametne doktrinu rasta kao lek za izlazak iz krize. Podrazumeva se da bogati moraju voleti zemlju više nego novac. Siromašni mogu biti i izdajice.