Патриоте и остали тајкуни

Плавооки француски глумац и заводник Ален Делон је одавно Швајцарац. Исто важи и за рок звезду Џонија Холидеја. „Гучи” и „Сен Лоран” пакују кофере и своје мултимилионерско седиште из Париза пребацују у Лондон.

Британски медији увелико пишу да су читави квартови Лондона окупирани „француским избеглицама”. Према неким подацима који се цитирају и у Паризу, Лондон је постао шести по величини француски град.

Велики бизнис бежи од „рекетирања”, како мере председника Франсоа Оланда за попуњавање фискалног дефицита називају гласноговорници најкрупнијих француских капиталиста.

Други са задовољством констатују да је „тајкуне захватила паника” пошто су схватили да је заиста дошло до промене курса у земљи „братства, слободе и једнакости”.

Да Оланд остаје левичар и на делу а не само у предизборним обећањима, потврдио је и два месеца после победе. Терет кризе мораће овога пута у Француској да поднесу најбогатији, рекао је у интервјуу поводом националног празника Француске.

Говорећи о дугу и потреби да се фискални дефицит смањи, а да се мерама штедње не повећава незапосленост и не одлута у рецесију, Оланд је најавио „фискалну реформу у којој ће најбогатији морати највише да плате, за разлику од онога како је било у току претходне владе”.

Држава неће дозволити ни да се оствари план „Пежоа” за отпуштање 8.000 радника и затварање погона за монтажу аутомобила. Оланд је најавио план, до краја јула, којим ће се подстаћи куповина домаћих аутомобила у Француској. 

Низом већ уведених мера социјалистичка влада је увела рестрикције за отпуштање, потпуно супротне од оног што ради десничарски кабинет Марјана Рахоја у Мадриду. Свака фирма која и даље дели дивиденде и бонусе неће моћи да отпусти ниједног радника, док је плата најбоље плаћеног шефа у компанији ограничена на максимум од 20 плата најлошије плаћеног службеника – под условом да је дотична фирма бар делимично у власништву француске државе.

У Шпанији су управо уведене обрнуте мере: заснивање радног односа више не обавезује послодавце ни на шта. Запослени може бити лако отпуштен без готово икакве правне процедуре. Мадрид овакве мере правда жељом да послодавци лакше запошљавају раднике.

Дејвид Камерон је, на згражање нове француске владе, обећао да ће за тајкуне са друге стране Ламанша прострти црвени тепих. Ипак, нису се сви богати Французи разбежали. У Паризу се износе примери познатих уметника па и милијардера светског гласа који сматрају да је одлазак из земље у кризи непатриотски чин.

Министар за европске послове Бернар Казнев тврди да је знатно више патриота него издајника међу француским бизнисменима и добро плаћеним шефовима. Уосталом, мере које влада предузима биће подстицајне и за велики бизнис, тврди он, истина на дужи рок.

Већ крајем лета празнина у буџету коју су оставили претходна влада и Никола Саркози морала би да се попуни са седам милијарди евра. Оланд то покушава да постигне без оптерећивања оних који једва састављају крај са крајем.

Оланда подржава већина Француза, јер како за „Политику” каже Жерар Андрије, политички коментатор недељника „Мариан” „концепт једнакости је у срцу наше републике”. Један од разлога што је Саркози био толико непопуларан је што се удаљио од обичног света и постао „председник богатих”.

И мада у Лондону Камерон трља руке и простире црвени тепих, сва је прилика да ће се он смочити и потонути у Ламаншу.

Заборавља се да француски милионери цене домаћи квалитет живота. Прошле године њих 16 супербогатих тражило је отвореним писмом да плаћају више како би помогли земљи у кризи.

Оланд ради праву ствар, цитира се Филип Жибер, бизнисмен који се бави некретнинама.

„Наравно да нисам баш срећан што ћу морати да платим толике паре. Али ко би други то могао да учини за своју земљу ако не богати”.

Патриотизам је неопходни састојак Оландовог плана да се избори са Бриселом и наметне доктрину раста као лек за излазак из кризе. Подразумева се да богати морају волети земљу више него новац. Сиромашни могу бити и издајице.