Narod treba da zna ko ga zastupa

Uz aksiom da je sadašnji „čist proporcionalni” izborni sistem „čuvar” partijske države od 2000. i da nova vlast želi promenu, to bi se moglo učiniti primenom jednog od ova tri modela:

A: Deoba Srbije na 250 izbornih jedinica (IJ), u kojima se po većinskom sistemu, jednokružnom (kao u Engleskoj) ili dvokružnom (kao u Francuskoj) bira po jedan narodni poslanik. Narod zna personalno koga je izabrao, a partije imaju manju moć nad poslanicima. Zakonom treba regulisati nedopuštenost promene izbornih tabora, već da onaj poslanik koji se više ne slaže sa strankom može da postane „nezavisan”. U sledeći saziv verovatno ne bi bio izabran, a ako bude – narod je arbitar! Sistem daje stabilnu većinu, ali ne i dovoljnu srazmernost između broja osvojenih glasova i broja mandata. Slobodan Jovanović odgovara da parlamentarni izbori „nisu anketa koja se pravi o političkim strankama, da bi se izradio njihov statistički pregled. To je utakmica koja se između njih vodi oko vlasti” (,,O državi”). Dvokružna varijanta tog sistema primenjena je kod nas 1990. I pored vrlo rđavog italijanskog iskustva, opozicija je tada tvrdila da je „čist proporcionalni sistem”, sa Srbijom kao jednom IJ, za nas – idealan. Rezultat vidimo. Što se Kosova i Metohije tiče, trebalo bi ga podeliti kao i druge krajeve Srbije na izborne jedinice. U onima gde žive, Srbi i nealbanci bi glasali. Možda i poneko od Albanaca? Tamo gde je broj glasalih ispod zakonom određenog cenzusa, ostaju nepopunjena mesta u parlamentu za predstavnike građana Srbije koje su teroristi onemogućili da glasaju i ona će biti popunjena kada se u tim IJ stvore uslovi za izbore. Time bi se odmah broj poslanika defaktosmanjio za tridesetak, bez izmena Ustava. Model „praznih stolica” se primenjuje na Kipru, za predstavnike naroda koji živi pod turskom okupacijom. On bi, uz debeogradizaciju, doprineo i demonstraciji naše volje da sačuvamo KiM.

B: Moguć je kombinovani sistem: 125 poslanika se bira proporcionalno, u Srbiji kao IJ, 125 većinski u 125 IJ (može i drugačiji odnos). Primenjuje se kod izbora za Skupštinu AP Vojvodine. Obezbeđuje stabilnu vladu, štiti „legitimni” interes „visokih funkcionera” za poslanički mandat, osigurava relativnu srazmernost predstavništva, birači znaju ko ih predstavlja, ostavlja dvadesetak praznih mesta za poslanike sa dela KiM gde nema uslova za održavanje izbora, vodi ka debeogradizaciji itd. Viši cenzus za koalicije je nužan (stepenasti, koji predlaže V. Goati, iako ne znam kako se toga nije setio 2000.), ali on ni za najbrojnije koalicije, poput nekadašnjeg DOS-a, ne bi smeo da prelazi 15 odsto. Cenzus bi trebalo da ostane pet odsto za pojedinačne partijske liste, a za svakog novog člana koalicije se dodaje plus jedan procenat. U Češkoj, u zavisnosti od broja članica koalicije, maksimalni cenzus je 20 odsto, u Mađarskoj 15, Rumuniji deset. Rusija ima kombinovani sistem i opšti cenzus sedam odsto čime sprečava partijsku atomizovanost skupštine.

V: Proporcionalni izborni sistem, sa većim brojem izbornih jedinica. Primenjivano u Srbiji, podelom na 9 – 29 IJ, u kojima su proporcionalno birani poslanici. Manji broj kandidata na listama je redukovao proporcionalnost, koja je nejednaka u različitim izbornim jedinicama zbog političke geografije. Ova varijanta je lošija od prethodne dve, ali ima prednosti u odnosu na postojeći sistem. Glasanje na KiM bi se rešilo kao u varijanti A, cenzus za koalicije kao pod B. Mana je u tome da bi ljudi iz partijskog vrha mogli da budu prvi kandidati na tim listama, što smo u istoriji viđali, pa debeogradizacija ne bi bila garantovana.

Mogućnost da u proporcionalnom sistemu građani na partijskim listama optiraju za pojedine kandidate, predstavlja paravan za opstanak sadašnjeg izbornog sistema. Oprobana je na izborima u Sloveniji 1990. V. Goati priznaje da malo građana koristi pravo utvrđivanja redosleda, pri čemu primećujemo da ih je za to neophodno i edukovati, ali ne uviđa da opstaju dva ključna problema: poslanik je u rukama partijske oligarhije a građanin ne zna ko zastupa specifične interese njegovog kraja, ako neko to i čini jer 13 naših opština nikada od 1990. nije imalo svog poslanika. Eliminacija tih problema je suštinska za smanjivanje sadašnjeg deficita demokratije u Srbiji.

*Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici