Народ треба да зна ко га заступа

Уз аксиом да је садашњи „чист пропорционални” изборни систем „чувар” партијске државе од 2000. и да нова власт жели промену, то би се могло учинити применом једног од ова три модела:

А: Деоба Србије на 250 изборних јединица (ИЈ), у којима се по већинском систему, једнокружном (као у Енглеској) или двокружном (као у Француској) бира по један народни посланик. Народ зна персонално кога је изабрао, а партије имају мању моћ над посланицима. Законом треба регулисати недопуштеност промене изборних табора, већ да онај посланик који се више не слаже са странком може да постане „независан”. У следећи сазив вероватно не би био изабран, а ако буде – народ је арбитар! Систем даје стабилну већину, али не и довољну сразмерност између броја освојених гласова и броја мандата. Слободан Јовановић одговара да парламентарни избори „нису анкета која се прави о политичким странкама, да би се израдио њихов статистички преглед. То је утакмица која се између њих води око власти” (,,О држави”). Двокружна варијанта тог система примењена је код нас 1990. И поред врло рђавог италијанског искуства, опозиција је тада тврдила да је „чист пропорционални систем”, са Србијом као једном ИЈ, за нас – идеалан. Резултат видимо. Што се Косова и Метохије тиче, требало би га поделити као и друге крајеве Србије на изборне јединице. У онима где живе, Срби и неалбанци би гласали. Можда и понеко од Албанаца? Тамо где је број гласалих испод законом одређеног цензуса, остају непопуњена места у парламенту за представнике грађана Србије које су терористи онемогућили да гласају и она ће бити попуњена када се у тим ИЈ створе услови за изборе. Тиме би се одмах број посланика дефактосмањио за тридесетак, без измена Устава. Модел „празних столица” се примењује на Кипру, за представнике народа који живи под турском окупацијом. Он би, уз дебеоградизацију, допринео и демонстрацији наше воље да сачувамо КиМ.

Б: Могућ је комбиновани систем: 125 посланика се бира пропорционално, у Србији као ИЈ, 125 већински у 125 ИЈ (може и другачији однос). Примењује се код избора за Скупштину АП Војводине. Обезбеђује стабилну владу, штити „легитимни” интерес „високих функционера” за посланички мандат, осигурава релативну сразмерност представништва, бирачи знају ко их представља, оставља двадесетак празних места за посланике са дела КиМ где нема услова за одржавање избора, води ка дебеоградизацији итд. Виши цензус за коалиције је нужан (степенасти, који предлаже В. Гоати, иако не знам како се тога није сетио 2000.), али он ни за најбројније коалиције, попут некадашњег ДОС-а, не би смео да прелази 15 одсто. Цензус би требало да остане пет одсто за појединачне партијске листе, а за сваког новог члана коалиције се додаје плус један проценат. У Чешкој, у зависности од броја чланица коалиције, максимални цензус је 20 одсто, у Мађарској 15, Румунији десет. Русија има комбиновани систем и општи цензус седам одсто чиме спречава партијску атомизованост скупштине.

В: Пропорционални изборни систем, са већим бројем изборних јединица. Примењивано у Србији, поделом на 9 – 29 ИЈ, у којима су пропорционално бирани посланици. Мањи број кандидата на листама је редуковао пропорционалност, која је неједнака у различитим изборним јединицама због политичке географије. Ова варијанта је лошија од претходне две, али има предности у односу на постојећи систем. Гласање на КиМ би се решило као у варијанти А, цензус за коалиције као под Б. Мана је у томе да би људи из партијског врха могли да буду први кандидати на тим листама, што смо у историји виђали, па дебеоградизација не би била гарантована.

Могућност да у пропорционалном систему грађани на партијским листама оптирају за поједине кандидате, представља параван за опстанак садашњег изборног система. Опробана је на изборима у Словенији 1990. В. Гоати признаје да мало грађана користи право утврђивања редоследа, при чему примећујемо да их је за то неопходно и едуковати, али не увиђа да опстају два кључна проблема: посланик је у рукама партијске олигархије а грађанин не зна ко заступа специфичне интересе његовог краја, ако неко то и чини јер 13 наших општина никада од 1990. није имало свог посланика. Елиминација тих проблема је суштинска за смањивање садашњег дефицита демократије у Србији.

*Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици