Tastatura je mesto gde su izginule mnoge reči

Plužine – Na kulturnoj manifestaciji „Pjesnička riječ na izvoru Pive”, koju 42. put organizuje Centar za kulturu Plužine, okrugli sto bio je posvećen stvaralaštvu Ilije Lakušića (1947), pesnika, pripovedača, romansijera, satiričara, novinara, publiciste. Lakušić je autor desetak zbirki pesama, više knjiga priča i romana. Dela su mu prevođena na ruski, francuski, italijanski, engleski,švedski, kineski rumunski... Predsednik je Udruženja književnika Crne Gore, član Odbora za književnost CANU, član Nacionalnog savjeta za kulturu CrneGore.

Srpska književna zadruga, u „Maloj biblioteci”, objavila je nedavno njegovu novu pesničku knjigu „Bitka na tastaturi”.

U vašoj poeziji dominiraju lirika i ironija. Kako ste spojili te dve, na prvi pogled, nespojive stvari?

Poetsko iskustvo samo po sebi je proces. Koliko se moraju poštovati neke definicije, toliko ih je zadovoljstvo i sporiti. Pesnik ne stvara da bi ugodio teoriji, već da bi iskušavao smisao reči i života. Koliko poezija pomera granice iskustva, toliko bi i teorija morala da prihvata taj proces. Ući u kreaciju znači uskočiti u provaliju u kojoj morate spasiti šta se spasiti može. Dakle, sam pojam spasavanja asocira na rubnu ugroženost egzistencije. A kad se nađete u situaciji „biti ili ne biti” – onda je mala verovatnoća da se nećete uhvatiti za spasonosnu granu, iako to nije po zakonu. Kod mene su smeh i plač različite replike istog osećanja. Zato sebi dozvoljavam taj sukob od kojeg očekujem da artikuliše moju nameru.

Važan segment, u vašem pesništvu, predstavlja erudicija. Kakva je njena uloga u savremenoj poeziji, i umetnosti uopšte?

Pa, imati neke godine – znači i steći neko znanje. Erudicija, kako se to kaže, otvara put samo onome ko ga ima. Ali, ako nemate poetsku tačku oslonca, prosto nemate odakle da krenete. I onda morate da ostanete u svojoj praznini i okrećete priču bez početka i kraja. Postoje eruditi koji mnogo znaju, ali na kraju ostanu bez svog dela. Erudicija je za pisca važna ako u svoju avanturu ulazi, volim da kažem–sa poetskim materijalom. Sa onim što prethodi jeziku.Ako nema toga, poetski govor tu nema šta da radi.

Mnoge vaše pesme posvećene su upravo pesmi. Šta je, zapravo, pesma, kakva je vaša definicija?

Iz prostog razloga što su pesma i definicija u stalnom sukobu, moja opsesija govornim smislom je način oslobađanja. Poezija književnu teoriju mora da doživljava kao neku vrstu okupatora, nekog koji hoće da je dovede u red. A dovesti kreaciju u red – jeste prva kapitulacija stvaraoca. Isto tako, pesnik mora imati ono što ste nazvali erudicijom – da u toj stvaralačkoj slobodi ne obesmisli svoju tvorbu. Dakle, nisam vam dao definiciju, jer ja sam njen neprijatelj, ali neprijatelj koji se sa njom miri ukoliko ne može da je pomeri. Pisati znači pokušavati i zato je taj proces sve dalji od svog kraja.

Vaša nova knjiga nosi naslov: „Bitka na tastaturi”. Da li se danas poezija piše olovkom (srcem) ili „na tastaturi”?

Poezija se piše, ako tako mogu reći, poetskom energijom. Svi ovi „alati”, koje ste pomenuli, jesu simboli kojima se literatura služi. Ali, permanentan cilj pesnika je da se izbori sa pred poetskom materijom koju nudi svom jeziku. Veština autora da posreduje između govora i tog unutrašnjeg tereta jeste mera uspeha konačnog rezultata.Jasam se opredelio za ovaj naslov, između ostalog, zato što je tastatura mesto gde su izginule mnoge reči, a neke su, nadam se, ipreživele.

S obzirom da živite u Podgorici, i knjige objavljujete na ćirilici, kojim vi jezikom pišete?

Ha, ha... Moram se nasmejati. Francuski jezik sam u školi učio kao strani. Pokušavao sam da napišem pesmu na tom jeziku koji, uzgred rečeno, volim. Nije išlo, jer prosto nisam rođen na francuskom. Jednostavno, rođen sam i učen na srpskom. Ja jezik smatram delom ljudskog bića, njegove naravi i kulturološkog profila. On se formirao od negdanjeg primitivnog domumlavanja – kao današnje moderne komunikacije. To podrazumeva proces, i nije ga dobro uznemiravati bočnim intervencijama i pragmatičnim razlozima kojima je jezik „zadnja rupa na svirali”. Ovde je zanimljivo da autori tog novog jezika gostuju u raznim emisijama i nijednu reč ne izgovore na način koji sami kodifikuju. Dakle, prosto ne mogu da čuju sebe u toj svojoj varijanti.

Kakva je saradnja Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije?

Ako se tako može reći, latentno dobra. Ja ću, recimo, krajem septembra u Beogradu biti gost međunarodnih susreta. Razmenjuju se i objavljuju knjige, rukopisi... Ali nije prilika da elaboriram naše ovdašnje probleme. Ništa manji nisu ni problemi UKS. Nemoguće je raditi bukvalno bez ikakvih sredstava, a u našem slučaju i bez prostorija. Mi ćemo ući u Evropu, ali u kancelariju nikad. Osim kafanskog, nema drugog institucionalnog stola za kojim se možemo sastajati.

------------------------------------------------------------------

Politika je izašla iz podzemlja

Kako je danas biti srpski pisac u Crnoj Gori?

Odgovor bi mogao biti u nekim banalnim stvarima koje su toliko očigledne da ih niko ne vidi. Rukom se pokazuje na uzvišenost i nebesa, a suština je dole u prašini i kalu. Glasačko telo je najuvaženiji nacionalni brend. Politika je izašla iz podzemlja i propagira svoju uzvišenost. To je ušlo i u zakonske odredbe, pa jedna od njih kaže: „Status istaknuti kulturni stvaralac ne može se dodijeliti umjetniku, odnosno stručnjaku u kulturi koji se nedostojno odnosi prema Crnoj Gori ili njenom državnom, kulturnom ili nacionalnom identitetu”. Takav stav je ovih dana bio predmet oštre polemike u Skupštini Crne Gore, jer je jedan poslanik optužio univerzitetskog profesora da ne voli Crnu Goru. Lako je znati da samo ležeći Srbin može dobiti Trinaestojulsku nagradu, Miroslavljevo jevanđelje, Njegoševu nagradu ili, nedaj Bože, ući u Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti.