Sirija tempirana bomba za region

Stara bliskoistočna izreka da u tom delu sveta „nema mira bez Egipta, niti rata bez Sirije“ lakonski, ali precizno definiše složenost sirijske krize koja se iz dana u dan dodatno produbljuje na terenu i u međunarodnoj areni. Odogovor na pitanje zašto je baš ova zemlja drugačija od svih ostalih zahvaćenih „arapskim prolećem“ i po čemu je za dalji razvoj situacije u regionu važnija od recimo Libije ,treba tražiti u njenim snažnim vezama sa Iranom. Nedugo po početku nemira u Siriji, teorije o želji za njenom demokratizacijom su pale u vodu i postalo je jasno da se pucnjem u Damask u stvari nišanilo na Teheran.

Za razumevanje celog konteksta i nesumnjive ključne važnosti Sirije za region i one koji u njemu vide svoj interes, neophodan je uvid u sirijsko-iranske odnose. Alijansa dve zemlje je još od 1979. značajno uticala na političko oblikovanje Bliskog istoka i bila svojevrsna antiteža regionalnim ciljevima SAD i Izraela. Ujedinjuje ih dosta sličnosti. Obe zemlje su izrazito autoritarne, ali i ekonomski i politički samostalne. Jedna od najjačih kopči koja ih spaja je svakako verska – Iran je pretežno šiitski, a u Siriji uprkos sunitskoj većini vlast drži šiitska manjina Alaviti kojoj pripadaju Bašar al Asad i većina njegovih saradnika.

U zbližavanju dve zemlje su veliku ulogu odigrali i zajednički neprijatelji. Još od Islamske revolucije u Iranu Damask i Teheran su upregli političke i vojne poluge kako bi ojačali svoje pozicije u regionu. Između ostalog, zajedničkim delovanjem su blokirale aspiracije Sadama Huseina da Irak (koji graniči i sa Sirijim i sa Iranom) postane vodeća sila u regionu.

Uz sve sličnosti, dve zemlje su politički veoma različite. Ideologija vladajuće sirijske Partije Baat je striktno sekularna za razliku od Irana u kojemsu na snazi rigidna religijska načela. Ironija je međutim da su upravo ideološke razlike na neki način doprinele učvršćivanju međusobnih veza. Primera radi Sirija i Irak su bili žestoki politički rivali baš zbog toga što su delili istu ideologiju. Zbog velikih razlika u pogledima na politički sistem nikada međutim nije došlo do konkurencije političkih elita u Damasku i Teheranu.

Ipak, od svih faktora koji ih nagone da se drže u čvrstom zagrljaju zajednički interes je najubedljiviji. Trodecenijsko iransko-sirijsko partnerstvo je samo još jedan u nizu dokaza da kada su interesi u pitanju i nemoguće postaje moguće. I Damask i Teheran su i te kako svesni da ukoliko se drže zajedno imaju veće šanse da prežive, ali i da ostvare svoje ciljeve.

Sirija tako želi da povrati Golansku visoravan koju je izgubila posle šestodnevnog rata sa Izraelom 1967. a Iran teži da zadrži dominantnu ulogu Persijskom zalivu, i osigura vladavinu svojih saveznika u Iraku. U svetlu „arapskog proleća“ i libijskog scenarija, obema zemljama je još jasnije da opstanak njihove osovine znači i njihovu jedinu šansu da prežive u sadašnjem obliku i uređenju.

Dešavanja u Siriji budno motri i sunitska Saudijska Arabija, ali i ona Damask vidi samo kao predvorje ka Teheranu. U obaranju Bašara al Asada kraljevina prepoznaje priliku da se Iranu oduzme najvažniji saveznik čime bi sunitske zemlje Persijskog zaliva konačno slomile šiitski uticaj koji Iran širi do Iraka, Sirije, Libana i Palestinske teritorije.

Ukoliko bi Sirija eksplodirala to bi, za razliku od Libije, značilo da se zapalio ceo Blisko istok. Ovakav scenario bi podrazumevao sektaški sukob i uplitanje Asadovog saveznika Irana na strani šiita i Saudijske Arabije na strani sunita.